Гораций, Оды

AP

LIBER PRIMVS

I

Maecenas atavis edite regibus,
o et praesidium et dulce decus meum,
sunt quos curriculo pulverem Olympicum
collegisse iuvat metaque fervidis

evitata rotis palmaque nobilis
terrarum dominos evehit ad deos;
hunc, si mobilium turba Quiritium
certat tergeminis tollere honoribus;

illum, si proprio condidit horreo
quicquid de Libycis verritur areis.
Gaudentem patrios findere sarculo
agros Attalicis condicionibus

numquam demoveas, ut trabe Cypria
Myrtoum pavidus nauta secet mare.
Luctantem Icariis fluctibus Africum
mercator metuens otium et oppidi

laudat rura sui; mox reficit rates
quassas, indocilis pauperiem pati.
Est qui nec veteris pocula Massici
nec partem solido demere de die

spernit, nunc viridi membra sub arbuto
stratus, nunc ad aquae lene caput sacrae.
Multos castra iuvant et lituo tubae
permixtus sonitus bellaque matribus

detestata. Manet sub Iove frigido
venator tenerae coniugis inmemor,
seu visa est catulis cerva fidelibus,
seu rupit teretis Marsus aper plagas.

Me doctarum hederae praemia frontium
dis miscent superis, me gelidum nemus
Nympharumque leves cum Satyris chori
secernunt populo, si neque tibias

Euterpe cohibet nec Polyhymnia
Lesboum refugit tendere barbiton.
Quod si me lyricis vatibus inseres,
sublimi feriam sidera vertice.

II

Iam satis terris nivis atque dirae
grandinis misit Pater et rubente
dextera sacras iaculatus arces
terruit Urbem,

terruit gentis, grave ne rediret
saeculum Pyrrhae nova monstra questae,
omne cum Proteus pecus egit altos
visere montis,

piscium et summa genus haesit ulmo,
nota quae sedes fuerat columbis,
et superiecto pavidae natarunt
aequore dammae.

Vidimus flavom Tiberim retortis
litore Etrusco violenter undis
ire deiectum monumenta regis
templaque Vestae,

Iliae dum se nimium querenti
iactat ultorem, vagus et sinistra
labitur ripa Iove non probante
uxorius amnis.

Audiet civis acuisse ferrum,
quo graves Persae melius perirent,
audiet pugnas vitio parentum
rara iuventus.

Quem vocet divum populus ruentis
imperi rebus? Prece qua fatigent
virgines sanctae minus audientem
carmina Vestam?

Cui dabit partis scelus expiandi
Iuppiter? Tandem venias precamur,
nube candentis umeros amictus,
augur Apollo,

sive tu mavis, Erycina ridens,
quam Iocus circumvolat et Cupido,
sive neglectum genus et nepotes
respicis, auctor,

heu nimis longo satiate ludo,
quem iuvat clamor galeaeque leves,
acer et Mauri peditis cruentum
voltus in hostem,

sive mutata iuvenem figura
ales in terris imitaris, almae
filius Maiae, patiens vocari
Caesaris ultor.

Serus in caelum redeas diuque
laetus intersis populo Quirini,
neve te nostris vitiis iniquum
ocior aura

tollat; hic magnos potius triumphos,
hic ames dici pater atque princeps,
neu sinas Medos equitare inultos
te duce, Caesar.

III

Sic te diva potens Cypri, sic fratres Helenae, lucida sidera,
ventorumque regat pater obstrictis aliis praeter Iapyga,

navis, quae tibi creditum debes Vergilium; finibus Atticis
reddas incolumem precor et serves animae dimidium meae.

Illi robur et aes triplex circa pectus erat, qui fragilem truci
commisit pelago ratem primus, nec timuit praecipitem Africum

decertantem Aquilonibus nec tristis Hyadas nec rabiem Noti,
quo non arbiter Hadriae maior, tollere seu ponere volt freta.

Quem mortis timuit gradum qui siccis oculis monstra natantia,
qui vidit mare turbidum et infamis scopulos Acroceraunia?

Nequicquam deus abscidit prudens Oceano dissociabili
terras, si tamen impiae non tangenda rates transiliunt vada.

Audax omnia perpeti gens humana ruit per vetitum nefas;
audax Iapeti genus ignem fraude mala gentibus intulit;

post ignem aetheria domo subductum macies et nova febrium
terris incubuit cohors semotique prius tarda necessitas

leti corripuit gradum. Expertus vacuum Daedalus aera
pennis non homini datis; perrupit Acheronta Herculeus labor.

Nil mortalibus ardui est; caelum ipsum petimus stultitia neque
per nostrum patimur scelus iracunda Iovem ponere fulmina.

IV

Soluitur acris hiems grata vice veris et Favoni
trahuntque siccas machinae carinas, ac neque iam stabulis gaudet pecus aut arator igni
nec prata canis albicant pruinis.

Iam Cytherea choros ducit Venus imminente luna
iunctaeque Nymphis Gratiae decentes alterno terram quatiunt pede, dum gravis Cyclopum
Volcanus ardens visit officinas.

Nunc decet aut viridi nitidum caput impedire myrto
aut flore, terrae quem ferunt solutae; nunc et in umbrosis Fauno decet immolare lucis,
seu poscat agna sive malit haedo.

Pallida Mors aequo pulsat pede pauperum tabernas
regumque turris. O beate Sesti, vitae summa brevis spem nos vetat inchoare longam.
Iam te premet nox fabulaeque Manes

et domus exilis Plutonia, quo simul mearis,
nec regna vini sortiere talis nec tenerum Lycidan mirabere, quo calet iuventus
nunc omnis et mox virgines tepebunt.

V

Quis multa gracilis te puer in rosa
perfusus liquidis urget odoribus
grato, Pyrrha, sub antro? cui flavam religas comam,

simplex munditiis? Heu quotiens fidem
mutatosque deos flebit et aspera
nigris aequora ventis emirabitur insolens,

qui nunc te fruitur credulus aurea,
qui semper vacuam, semper amabilem
sperat, nescius aurae fallacis. Miseri, quibus

intemptata nites. Me tabula sacer
votiva paries indicat uvida
suspendisse potenti vestimenta maris deo.

VI

Scriberis Vario fortis et hostium
uictor, Maeonii carminis alite,
quam rem cumque ferox nauibus aut equis
miles te duce gesserit.

Nos, Agrippa, neque haec dicere nec gravem
Pelidae stomachum cedere nescii,
nec cursus duplicis per mare Vlixei
nec saevam Pelopis domum

conamur, tenues grandia, dum pudor
inbellisque lyrae Musa potens vetat
laudes egregii Caesaris et tuas
culpa deterere ingeni.

Quis Martem tunica tectum adamantina
digne scripserit aut pulvere Troico
nigrum Merionen aut ope Palladis
Tydiden superis parem?

Nos convivia, nos proelia virginum
sectis in iuvenes unguibus acrium
cantamus, vacui sive quid urimur
non praeter solitum leves.

VII

Laudabunt alii claram Rhodon aut Mytilenen
aut Ephesum bimarisve Corinthi moenia vel Baccho Thebas vel Apolline Delphos
insignis aut Thessala Tempe;

sunt quibus unum opus est intactae Palladis urbem
carmine perpetuo celebrare et undique decerptam fronti praeponere olivam;
plurimus in Iunonis honorem

aptum dicet equis Argos ditesque Mycenas:
me nec tam patiens Lacedaemon nec tam Larisae percussit campus opimae
quam domus Albuneae resonantis

et praeceps Anio ac Tiburni lucus et uda
mobilibus pomaria riuis. Albus ut obscuro deterget nubila caelo
saepe Notus neque parturit imbris

perpetuo, sic tu sapiens finire memento
tristitiam vitaeque labores molli, Plance, mero, seu te fulgentia signis
castra tenent seu densa tenebit

Tiburis umbra tui. Teucer Salamina patremque
cum fugeret, tamen uda Lyaeo tempora populea fertur uinxisse corona,
sic tristis affatus amicos:

'Quo nos cumque feret melior fortuna parente,
ibimus, o socii comitesque. Nil desperandum Teucro duce et auspice Teucro:
certus enim promisit Apollo

ambiguam tellure nova Salamina futuram.
O fortes peioraque passi mecum saepe viri, nunc vino pellite curas;
cras ingens iterabimus aequor.'

VIII

Lydia, dic, per omnis te deos oro, Sybarin cur properes amando
perdere, cur apricum oderit Campum, patiens pulveris atque solis,

cur neque militaris inter aequalis equitet, Gallica nec lupatis
temperet ora frenis. Cur timet flavum Tiberim tangere? Cur olivum

sanguine viperino cautius vitat neque iam livida gestat armis
bracchia, saepe disco saepe trans finem iaculo nobilis expedito?

quid latet, ut marinae filium dicunt Thetidis sub lacrimosa Troia
funera, ne virilis cultus in caedem et Lycias proriperet catervas?

IX

Vides ut alta stet nive candidum
Soracte nec iam sustineant onus
silvae laborantes geluque flumina constiterint acuto?

Dissolve frigus ligna super foco
large reponens atque benignius
deprome quadrimum Sabina, o Thaliarche, merum diota.

Permitte divis cetera, qui simul
strauere ventos aequore fervido
deproeliantis, nec cupressi nec veteres agitantur orni.

Quid sit futurum cras, fuge quaerere, et
quem fors dierum cumque dabit, lucro
adpone nec dulcis amores sperne, puer, neque tu choreas,

donec virenti canities abest
morosa. Nunc et Campus et areae
lenesque sub noctem susurri composita repetantur hora,

nunc et latentis proditor intumo
gratus puellae risus ab angulo
pignusque dereptum lacertis aut digito male pertinaci.

X

Mercuri, facunde nepos Atlantis,
qui feros cultus hominum recentum
voce formasti catus et decorae
more palaestrae,

te canam, magni Iovis et deorum
nuntium curvaeque lyrae parentem,
callidum quicquid placuit iocoso
condere furto.

Te, boves olim nisi reddidisses
per dolum amotas, puerum minaci
voce dum terret, viduus pharetra
risit Apollo.

Quin et Atridas duce te superbos
Ilio dives Priamus relicto
Thessalosque ignis et iniqua Troiae
castra fefellit.

Tu pias laetis animas reponis
sedibus virgaque levem coerces
aurea turbam, superis deorum
gratus et imis.

XI

Tu ne quaesieris (scire nefas) quem mihi, quem tibi
finem di dederint, Leuconoe, nec Babylonios
temptaris numeros. Ut melius quicquid erit pati!
Seu pluris hiemes seu tribuit Iuppiter ultimam,

quae nunc oppositis debilitat pumicibus mare
Tyrrhenum, sapias, vina liques et spatio brevi
spem longam reseces. Dum loquimur, fugerit invida
aetas: carpe diem, quam minimum credula postero.

XII

Quem virum aut heroa lyra vel acri
tibia sumis celebrare, Clio?
Quem deum? Cuius recinet iocosa
nomen imago

aut in umbrosis Heliconis oris
aut super Pindo gelidove in Haemo?
Unde vocalem temere insecutae
Orphea silvae

arte materna rapidos morantem
fluminum lapsus celerisque ventos,
blandum et auritas fidibus canoris
ducere quercus.

Quid prius dicam solitis parentis
laudibus, qui res hominum ac deorum,
qui mare ac terras variisque mundum
temperat horis?

Unde nil maius generatur ipso
nec viget quicquam simile aut secundum;
proximos illi tamen occupabit
Pallas honores.

Proeliis audax, neque te silebo,
Liber, et saevis inimica virgo
beluis, nec te, metuende certa
Phoebe sagitta.

Dicam et Alciden puerosque Ledae,
hunc equis, illum superare pugnis
nobilem; quorum simul alba nautis
stella refulsit,

defluit saxis agitatus umor,
concidunt venti fugiuntque nubes
et minax, quod sic volvere, ponto
unda recumbit.

Romulum post hos prius an quietum
Pompili regnum memorem, an superbos
Tarquini fasces, dubito, an Catonis
nobile letum.

Regulum et Scauros animaeque magnae
prodigum Paulum superante Poeno
gratus insigni referam Camena
Fabriciumque.

Hunc et incomptis Curium capillis
utilem bello tulit et Camillum
saeva paupertas et avitus apto
cum lare fundus.

Crescit occulto velut arbor aevo
fama Marcelli; micat inter omnis
Iulium sidus, velut inter ignis
luna minores.

Gentis humanae pater atque custos,
orte Saturno, tibi cura magni
Caesaris fatis data: tu secundo
Caesare regnes.

Ille seu Parthos Latio imminentis
egerit iusto domitos triumpho
sive subiectos Orientis orae
Seras et Indos,

te minor laetum reget aequus orbem:
tu gravi curru quaties Olympum,
tu parum castis inimica mittes
fulmina lucis.

XIII

Cum tu, Lydia, Telephi cervicem roseam, cerea Telephi
laudas bracchia, vae, meum fervens difficili bile tumet iecur.

Tunc nec mens mihi nec color certa sede manet, umor et in genas
furtim labitur, arguens quam lentis penitus macerer ignibus.

Uror, seu tibi candidos turparunt umeros inmodicae mero
rixae, sive puer furens inpressit memorem dente labris notam.

Non, si me satis audias, speres perpetuum dulcia barbare
laedentem oscula, quae Venus quinta parte sui nectaris imbuit.

Felices ter et amplius quos inrupta tenet copula nec malis
divolsus querimoniis suprema citius solvet amor die.

XIV

O navis, referent in mare te novi
fluctus. O quid agis? Fortiter occupa
portum. Nonne vides ut nudum remigio latus,

et malus celeri saucius Africo
antemnaque gemant ac sine funibus
vix durare carinae possint imperiosius

aequor? Non tibi sunt integra lintea,
non di, quos iterum pressa voces malo.
Quamvis Pontica pinus, silvae filia nobilis,

iactes et genus et nomen inutile:
nil pictis timidus navita puppibus
fidit. Tu, nisi ventis debes ludibrium, cave.

Nuper sollicitum quae mihi taedium,
nunc desiderium curaque non levis,
interfusa nitentis vites aequora Cycladas.

XV

Pastor cum traheret per freta navibus
Idaeis Helenen perfidus hospitam,
ingrato celeris obruit otio
ventos ut caneret fera

Nereus fata: 'Mala ducis avi domum
quam multo repetet Graecia milite,
coniurata tuas rumpere nuptias
et regnum Priami vetus.

Heu, heu, quantus equis, quantus adest viris
sudor! Quanta moves funera Dardanae
genti! Iam galeam Pallas et aegida
currusque et rabiem parat.

Nequicquam Veneris praesidio ferox
pectes caesariem grataque feminis
inbelli cithara carmina divides;
nequicquam thalamo gravis

hastas et calami spicula Cnosii
vitabis strepitumque et celerem sequi
Aiacem: tamen, heu serus, adulteros
crines pulvere collines.

Non Laertiaden, exitium tuae
gentis, non Pylium Nestora respicis?
Urgent inpavidi te Salaminius
Teucer, te Sthenelus sciens

pugnae, sive opus est imperitare equis,
non auriga piger; Merionen quoque
nosces. Ecce furit te reperire atrox
Tydides melior patre,

quem tu, cervus uti vallis in altera
visum parte lupum graminis inmemor,
sublimi fugies mollis anhelitu,
non hoc pollicitus tuae.

Iracunda diem proferet Ilio
matronisque Phrygum classis Achillei;
post certas hiemes uret Achaicus
ignis Iliacas domos.'

XVI

O matre pulchra filia pulchrior,
quem criminosis cumque voles modum
pones iambis, sive flamma sive mari libet Hadriano.

Non Dindymene, non adytis quatit
mentem sacerdotum incola Pythius,
non Liber aeque, non acuta sic geminant Corybantes aera,

tristes ut irae, quas neque Noricus
deterret ensis nec mare naufragum
nec saevus ignis nec tremendo Iuppiter ipse ruens tumultu.

Fertur Prometheus addere principi
limo coactus particulam undique
desectam et insani leonis vim stomacho apposuisse nostro.

Irae Thyesten exitio gravi
strauere et altis urbibus ultimae
stetere causae, cur perirent funditus inprimeretque muris

hostile aratrum exercitus insolens.
Conpesce mentem: me quoque pectoris
temptavit in dulci iuventa feruor et in celeres iambos

misit furentem. Nunc ego mitibus
mutare quaero tristia, dum mihi
fias recantatis amica opprobriis animumque reddas.

XVII

Velox amoenum saepe Lucretilem
mutat Lycaeo Faunus et igneam
defendit aestatem capellis usque meis pluviosque ventos.

Inpune tutum per nemus arbutos
quaerunt latentis et thyma deviae
olentis uxores mariti nec viridis metuunt colubras

nec Martialis haediliae lupos,
utcumque dulci, Tyndari, fistula
valles et Usticae cubantis levia personuere saxa.

Di me tuentur, dis pietas mea
et Musa cordi est. Hic tibi copia
manabit ad plenum benigno ruris honorum opulenta cornu;

hic in reducta valle Caniculae
vitabis aestus et fide Teia
dices laborantis in uno Penelopen vitreamque Circen;

hic innocentis pocula Lesbii
duces sub umbra nec Semeleius
cum Marte confundet Thyoneus proelia nec metues protervum

suspecta Cyrum, ne male dispari
incontinentis iniciat manus
et scindat haerentem coronam crinibus inmeritamque vestem.

XVIII

Nullam, Vare, sacra vite prius severis arborem
circa mite solum Tiburis et moenia Catili;
siccis omnia nam dura deus proposuit neque
mordaces aliter diffugiunt sollicitudines.

Quis post vina gravem militiam aut pauperiem crepat?
Quis non te potius, Bacche pater, teque decens Venus?
Ac ne quis modici transiliat munera Liberi,
Centaurea monet cum Lapithis rixa super mero

debellata, monet Sithoniis non levis Euhius,
cum fas atque nefas exiguo fine libidinum
discernunt avidi. Non ego te, candide Bassareu,
invitum quatiam nec variis obsita frondibus

sub divum rapiam. Saeva tene cum Berecyntio
cornu tympana, quae subsequitur caecus amor sui
et tollens vacuum plus nimio gloria verticem
arcanique fides prodiga, perlucidior vitro.

XIX

Mater saeva Cupidinum Thebanaeque iubet me Semelae puer
et lasciva Licentia finitis animum reddere amoribus.

Urit me Glycerae nitor splendentis Pario marmore purius;
urit grata proteruitas et voltus nimium lubricus aspici.

In me tota ruens Venus Cyprum deseruit, nec patitur Scythas
aut versis animosum equis Parthum dicere nec quae nihil attinent.

Hic vivum mihi caespitem, hic verbenas, pueri, ponite turaque
bimi cum patera meri: mactata veniet lenior hostia.

XX

Vile potabis modicis Sabinum
cantharis, Graeca quod ego ipse testa
conditum levi, datus in theatro
cum tibi plausus,

care Maecenas eques, ut paterni
fluminis ripae simul et iocosa
redderet laudes tibi Vaticani
montis imago.

Caecubum et prelo domitam Caleno
tu bibes uvam; mea nec Falernae
temperant vites neque Formiani
pocula colles.

XXI

Dianam tenerae dicite virgines,
intonsum, pueri, dicite Cynthium
Latonamque supremo dilectam penitus Iovi;

vos laetam fluviis et nemorum coma,
quaecumque aut gelido prominet Algido,
nigris aut Erymanthi silvis aut viridis Gragi;

vos Tempe totidem tollite laudibus
natalemque, mares, Delon Apollinis
insignemque pharetra fraternaque umerum lyra.

Hic bellum lacrimosum, hic miseram famem
pestemque a populo et principe Caesare in
Persas atque Britannos vestra motus aget prece.

XXII

Integer vitae scelerisque purus
non eget Mauris iaculis neque arcu
nec venenatis gravida sagittis,
Fusce, pharetra,

sive per Syrtis iter aestuosas
sive facturus per inhospitalem
Caucasum vel quae loca fabulosus
lambit Hydaspes.

Namque me silva lupus in Sabina,
dum meam canto Lalagen et ultra
terminum curis vagor expeditis,
fugit inermem,

quale portentum neque militaris
Daunias latis alit aesculetis
nec Iubae tellus generat, leonum
arida nutrix.

Pone me pigris ubi nulla campis
arbor aestiva recreatur aura,
quod latus mundi nebulae malusque
Iuppiter urget;

pone sub curru nimium propinqui
solis in terra domibus negata:
dulce ridentem Lalagen amabo,
dulce loquentem.

XXIII

Vitas inuleo me similis, Chloe,
quaerenti pavidam montibus aviis
matrem non sine vano aurarum et silvae metu.

Nam seu mobilibus veris inhorruit
adventus folliis, seu virides rubum
dimovere lacertae, et corde et genibus tremit.

Atqui non ego te, tigris ut aspera
Gaetulusue leo, frangere persequor:
tandem desine matrem tempestiva sequi viro.

XXIV

Quis desiderio sit pudor aut modus
tam cari capitis? Praecipe lugubris
cantus, Melpomene, cui liquidam pater
vocem cum cithara dedit.

Ergo Quintilium perpetuus sopor
urget? Cui Pudor et Iustitiae soror,
incorrupta Fides, nudaque Veritas
quando ullum inveniet parem?

Multis ille bonis flebilis occidit,
nulli flebilior quam tibi, Vergili.
Tu frustra pius, heu, non ita creditum
poscis Quintilium deos.

Quid si Threicio blandius Orpheo
auditam moderere arboribus fidem?
Num vanae redeat sanguis imagini,
quam virga semel horrida,

non lenis precibus fata recludere,
nigro compulerit Mercurius gregi?
durum: sed levius fit patientia
quicquid corrigere est nefas.

XXV

Parcius iunctas quatiunt fenestras
iactibus crebris iuvenes proterui
nec tibi somnos adimunt amatque
ianua limen,

quae prius multum facilis movebat
cardines. Audis minus et minus iam:
'Me tuo longas perevnte noctes,
Lydia, dormis?'

Invicem moechos anus arrogantis
flebis in solo levis angiportu
Thracio bacchante magis sub
interlunia vento,

cum tibi flagrans amor et libido,
quae solet matres furiare equorum,
saeviet circa iecur ulcerosum
non sine questu,

laeta quod pubes hedera virenti
gaudeat pulla magis atque myrto,
aridas frondes hiemis sodali
dedicet Euro.

XXVI

Musis amicus tristitiam et metus
tradam protervis in mare Creticum
portare ventis, quis sub Arcto rex gelidae metuatur orae,

quid Tiridaten terreat, unice
securus. O quae fontibus integris
gaudes, apricos necte flores, necte meo Lamiae coronam,

Piplea dulcis. Nil sine te mei
prosunt honores; hunc fidibus novis,
hunc Lesbio sacrare plectro teque tuasque decet sorores.

XXVII

Natis in usum laetitiae scyphis
pugnare Thracum est; tollite barbarum
morem verecundumque Bacchum sanguineis prohibete rixis.

Vino et lucernis Medus acinaces
immane quantum discrepat; impium
lenite clamorem, sodales, et cubito remanete presso.

Voltis severi me quoque sumere
partem Falerni? Dicat Opuntiae
frater Megyllae quo beatus volnere, qua pereat sagitta.

Cessat voluntas? Non alia bibam
mercede. Quae te cumque domat Venus
non erubescendis adurit ignibus ingenuoque semper

amore peccas. Quicquid habes, age,
depone tutis auribus. A! miser,
quanta laborabas Charybdi, digne puer meliore flamma.

Quae saga, quis te solvere Thessalis
magus venenis, quis poterit deus?
vix inligatum te triformi Pegasus expediet Chimaera.

XXVIII

Te maris et terrae numeroque carentis harenae
mensorem cohibent, Archyta, pulveris exigui prope latum parva Matinum
munera nec quicquam tibi prodest

aerias temptasse domos animoque rotundum
percurrisse polum morituro. Occidit et Pelopis genitor, conviva deorum,
Tithonusque remotus in auras

et Iovis arcanis Minos admissus habentque
Tartara Panthoiden iterum Orco demissum, quamvis clipeo Troiana refixo
tempora testatus nihil ultra

nervos atque cutem morti concesserat atrae,
iudice te non sordidus auctor naturae verique. Sed omnis una manet nox
et calcanda semel via leti.

Dant alios Furiae toruo spectacula Marti,
exitio est avidum mare nautis; mixta senum ac iuvenum densentur funera, nullum
saeva caput Proserpina fugit.

Me quoque devexi rapidus comes Orionis
Illyricis Notus obruit undis. At tu, nauta, vagae ne parce malignus harenae
ossibus et capiti inhumato

particulam dare: sic, quodcumque minabitur Eurus
fluctibus Hesperiis, Venusinae plectantur silvae te sospite multaque merces,
unde potest, tibi defluat aequo

ab Iove Neptunoque sacri custode Tarenti.
Neglegis inmeritis nocituram postmodo te natis fraudem committere? Fors et
debita iura vicesque superbae

te maneant ipsum: precibus non linquar inultis
teque piacula nulla resolvent. Quamquam festinas, non est mora longa; licebit
iniecto ter pulvere curras.

XXIX

Icci, beatis nunc Arabum invides
gazis et acrem militiam paras
non ante devictis Sabaeae regibus horribilique Medo

nectis catenas? Quae tibi virginum
sponso necato barbara serviet?
puer quis ex aula capillis ad cyathum statuetur unctis,

doctus sagittas tendere Sericas
arcu paterno? Quis neget arduis
pronos relabi posse rivos montibus et Tiberim reverti,

cum tu coemptos undique nobilis
libros Panaeti Socraticam et domum
mutare loricis Hiberis, pollicitus meliora, tendis?

XXX

O Venus regina Cnidi Paphique,
sperne dilectam Cypron et vocantis
ture te multo Glycerae decoram
transfer in aedem.

Fervidus tecum puer et solutis
Gratiae zonis properentque Nymphae
et parum comis sine te Iuventas
Mercuriusque.

XXXI

Quid dedicatum poscit Apollinem
vates? Quid orat, de patera novum
fundens liquorem? Non opimae Sardiniae segetes feraces,

non aestuosae grata Calabriae
armenta, non aurum aut ebur Indicum,
non rura, quae Liris quieta mordet aqua taciturnus amnis.

Premant Calena falce quibus dedit
Fortuna vitem, dives et aureis
mercator exsiccet culillis vina Syra reparata merce,

dis carus ipsis, quippe ter et quater
anno revisens aequor Atlanticum
inpune: me pascust olivae, me cichorea levesque malvae.

Frui paratis et valido mihi,
Latoe, dones, at, precor, integra
cum mente, nec turpem senectam degere nec cithara carentem.

XXXII

Poscimur. Si quid vacui sub umbra
lusimus tecum, quod et hunc in annum
vivat et pluris, age, dic Latinum,
barbite, carmen,

Lesbio primum modulate civi,
qui, ferox bello, tamen inter arma,
sive iactatam religarat udo
litore navem,

Liberum et Musas Veneremque et illi
semper haerentem puerum canebat
et Lycum nigris oculis nigroque
crine decorum.

O decus Phoebi et dapibus supremi
grata testudo Iovis, o laborum
dulce lenimen, mihi cumque salve
rite vocanti.

XXXIII

Albi, ne doleas plus nimio memor
inmitis Glycerae neu miserabilis
descantes elegos, cur tibi iunior
laesa praeniteat fide.

Insignem tenui fronte Lycorida
Cyri torret amor, Cyrus in asperam
declinat Pholoen: sed prius Apulis
iungentur capreae lupis

quam turpi Pholoe peccet adultero.
Sic visum Veneri, cui placet imparis
formas atque animos sub iuga aenea
saevo mittere cum ioco.

Ipsum me melior cum peteret Venus,
grata detinuit compede Myrtale
libertina, fretis acrior Hadriae
curuantis Calabros sinus.

XXXIV

Parcus deorum cultor et infrequens,
insanientis dum sapientiae
consultus erro, nunc retrorsum vela dare atque iterare cursus

cogor relictos: namque Diespiter
igni corusco nubila dividens
plerumque, per purum tonantis egit equos volucremque currum,

quo bruta tellus et vaga flumina,
quo Styx et invisi horrida Taenari
sedes Atlanteusque finis concutitur. Valet ima summis

mutare et insignem attenuat deus,
obscura promens; hinc apicem rapax
Fortuna cum stridore acuto sustulit, hic posuisse gaudet.

XXXV

O diva, gratum quae regis Antium,
praesens vel imo tollere de gradu
mortale corpus vel superbos vertere funeribus triumphos,

te pauper ambit sollicita prece
ruris colonus, te dominam aequoris
quicumque Bythyna lacessit Carpathium pelagus carina.

Te Dacus asper, te profugi Scythae,
urbesque gentesque et Latium ferox
regumque matres barbarorum et purpurei metuunt tyranni,

iniurioso ne pede proruas
stantem columnam, neu populus frequens
ad arma cessantis, ad arma concitet imperiumque frangat.

Te semper anteit serva Necessitas,
clavos trabalis et cuneos manu
gestans aena nec severus uncus abest liquidumque plumbum;

te Spes et albo rara Fides colit
velata panno nec comitem abnegat,
utcumque mutata potentis veste domos inimica linquis;

at volgus infidum et meretrix retro
periura cedit, diffugiunt cadis
cum faece siccatis amici, ferre iugum pariter dolosi.

Serves iturum Caesarem in ultimos
orbis Britannos et iuvenum recens
examen Eois timendum partibus Oceanoque rubro.

Heu heu, cicatricum et sceleris pudet
fratrumque. Quid nos dura refugimus
aetas, quid intactum nefasti liquimus? Unde manum iuventus

metu deorum continuit? Quibus
pepercit aris? O utinam nova
incude diffingas retusum in Massagetas Arabasque ferrum!

XXXVI

Et ture et fidibus iuvat placare et vituli sanguini debito
custodes Numidae deos, qui nunc Hesperia sospes ab ultima

caris multa sodalibus, nulli plura tamen dividit oscula
quam dulci Lamiae, memor actae non alio rege puertiae

mutataeque simul togae. Cressa ne careat pulchra dies nota
neu promptae modus amphorae neu morem in Salium sit requies pedum

neu multi Damalis meri Bassum Threicia vincat amystide
neu desint epulis rosae neu vivax apium neu breve lilium.

Omnes in Damalin putres deponent oculos nec Damalis nouo
divelletur adultero lascivis hederis ambitiosior.

XXXVII

Nunc est bibendum, nunc pede libero
pulsanda tellus, nunc Saliaribus
ornare pulvinar deorum tempus erat dapibus, sodales.

Antehac nefas depromere Caecubum
cellis avitis, dum Capitolio
regina dementis ruinas funus et imperio parabat

contaminato cum grege turpium
morbo virorum, quidlibet impotens
sperare fortunaque dulci ebria. Sed minuit furorem

vix una sospes navis ab ignibus,
mentemque lymphatam Mareotico
redegit in veros timores Caesar, ab Italia volantem

remis adurgens, accipiter velut
mollis columbas aut leporem citus
venator in campis nivalis Haemoniae, daret ut catenis

fatale monstrum. Quae generosius
perire quaerens nec muliebriter
expavit ensem nec latentis classe cita reparavit oras,

ausa et iacentem visere regiam
voltu sereno, fortis et asperas
tractare serpentes, ut atrum corpore conbiberet venenum,

deliberata morte ferocior:
saevis Liburnis scilicet invidens
privata deduci superbo, non humilis mulier, triumpho.

XXXVIII

Persicos odi, puer, apparatus,
displicent nexae philyra coronae,
mitte sectari, rosa quo locorum
sera moretur.

Simplici myrto nihil adlabores
sedulus, curo: neque te ministrum
dedecet myrtus neque me sub arta
vite bibentem.

LIBER SECVNDVS

I

Motum ex Metello consule civicum
bellique causas et vitia et modos
ludumque Fortunae gravisque principum amicitias et arma

nondum expiatis uncta cruoribus,
periculosae plenum opus aleae,
tractas et incedis per ignis suppositos cineri doloso.

Paulum severae Musa tragoediae
desit theatris; mox, ubi publicas
res ordinaris, grande munus Cecropio repetes coturno,

insigne maestis praesidium reis
et consulenti, Pollio, curiae,
cui laurus aeternos honores Delmatico peperit triumpho.

Iam nunc minaci murmure cornuum
perstringis auris, iam litui strepunt,
iam fulgor armorum fugacis terret equos equitumque voltus.

Audire magnos iam videor duces
non indecoro pulvere sordidos
et cuncta terrarum subacta praeter atrocem animum Catonis.

Iuno et deorum quisquis amicior
Afris inulta cesserat impotens
tellure, victorum nepotes rettulit inferias Iugurthae.

Quis non Latino sanguine pinguior
campus sepulcris impia proelia
testatur auditumque Medis Hesperiae sonitum ruinae?

Qui gurges aut quae flumina lugubris
ignara belli? Quod mare Dauniae
non decoloravere caedes? Quae caret ora cruore nostro?

Sed ne relictis, Musa procax, iocis
Ceae retractes munera Neniae,
mecum Dionaeo sub antro quaere modos leviore plectro.

II

Nullus argento color est avaris
abdito terris, inimice lamnae
Crispe Sallusti, nisi temperato
splendeat usu.

Vivet extento Proculeius aevo,
notus in fratres animi paterni;
illum aget pinna metuente solui
Fama superstes.

Latius regnes avidum domando
spiritum quam si Libyam remotis
Gadibus iungas et uterque Poenus
serviat uni.

Crescit indulgens sibi dirus hydrops
nec sitim pellit, nisi causa morbi
fugerit venis et aquosus albo
corpore languor.

Redditum Cyri solio Prahaten
dissidens plebi numero beatorum
eximit Virtus populumque falsis
dedocet uti

vocibus, regnum et diadema tutum
deferens uni propriamque laurum
quisquis ingentis oculo inretorto
spectat acervos.

III

Aequam memento rebus in arduis
servare mentem, non secus in bonis
ab insolenti temperatam laetitia, moriture Delli,

seu maestus omni tempore vixeris
seu te in remoto gramine per dies
festos reclinatum bearis interiore nota Falerni.

Quo pinus ingens albaque populus
umbram hospitalem consociare amant
ramis? Quid obliquo laborat lympha fugax trepidare rivo?

Huc vina et unguenta et nimium brevis
flores amoenae ferre iube rosae,
dum res et aetas et Sororum fila trium patiuntur atra.

Cedes coemptis saltibus et domo
villaque, flauvs quam Tiberis lavit,
cedes, et exstructis in altum divitiis potietur heres.

Divesne prisco natus ab Inacho
nil interest an pauper et infima
de gente sub divo moreris, victima nil miserantis Orci;

omnes eodem cogimur, omnium
versatur urna serius ocius
sors exitura et nos in aeternum exilium impositura cumbae.

IV

Ne sit ancillae tibi amor pudori,
Xanthia Phoceu: prius insolentem
serva Briseis niveo colore
movit Anchillem;

movit Aiacem Telamone natum
forma captivae dominum Tecmessae;
arsit Atrides medio in triumpho
virgine rapta,

barbarae postquam cecidere turmae
Thessalo victore et ademptus Hector
tradidit fessis leviora tolli
Pergama Grais.

Nescias an te generum beati
Phyllidis flavae decorent parentes;
regium certe genus et penatis
maeret iniquos.

Crede non illam tibi de scelesta
plebe delectam, neque sic fidelem,
sic lucro aversam potuisse nasci
matre pudenda.

Bracchia et voltum teretisque suras
integer laudo: fuge suspicari
cuius octauvm trepidavit aetas
claudere lustrum.

V

Nondum subacta ferre iugum valet
cervice, nondum munia comparis
aequare nec tauri ruentis in venerem tolerare pondus.

Circa virentis est animus tuae
campos iuvencae, nunc fluviis gravem
solantis aestum, nunc in udo ludere cum vitulis salicto

praegestientis. Tolle cupidinem
immitis uvae: iam tibi lividos
distinguet autumnus racemos purpureo varius colore;

iam te sequetur; currit enim ferox
aetas et illi quos tibi dempserit
adponet annos; iam proterva fronte petet Lalage maritum,

dilecta, quantum non Pholoe fugax,
non Chloris albo sic umero nitens
ut pura nocturno renidet luna mari Cnidiusve Gyges,

quem si puellarum insereres choro,
mire sagacis falleret hospites
discrimen obscurum solutis crinibus ambiguoque voltu.

VI

Septimi, Gadis aditure mecum et
Cantabrum indoctum iuga ferre nostra et
barbaras Syrtis, ubi Maura semper
aestuat unda,

Tibur Argeo positum colono
sit meae sedes utinam senectae,
sit modus lasso maris et viarum
militiaeque.

Unde si Parcae prohibent iniquae,
dulce pellitis ovibus Galaesi
flumen et regnata petam Laconi
rura Phalantho.

Ille terrarum mihi praeter omnis
angulus ridet, ubi non Hymetto
mella decedunt viridique certat
baca Venafro,

ver ubi longum tepidasque praebet
Iuppiter brumas et amicus Aulon
fertili Baccho minimum Falernis
invidet uvis.

Ille te mecum locus et beatae
postulant arces; ibi tu calentem
debita sparges lacrima favillam
vatis amici.

VII

O saepe mecum tempus in ultimum
deducte Bruto militiae duce,
quis te redonavit Quiritem dis patriis Italoque caelo,

Pompei, meorum prime sodalium,
cum quo morantem saepe diem mero
fregi, coronatus nitentis malobathro Syrio capillos?

Tecum Philippos et celerem fugam
sensi relicta non bene parmula,
cum fracta virtus et minaces turpe solum tetigere mento;

sed me per hostis Mercurius celer
denso paventem sustulit aere,
te rursus in bellum resorbens unda fretis tulit aestuosis.

Ergo obligatam redde Iovi dapem
longaque fessum militia latus
depone sub lauru mea, nec parce cadis tibi destinatis.

Oblivioso levia Massico
ciboria exple, funde capacibus
unguenta de conchis. Quis udo deproperare apio coronas

curatve myrto? Quem Venus arbitrum
dicet bibendi? Non ego sanius
bacchabor Edonis: recepto dulce mihi furere est amico.

VIII

Ulla si iuris tibi peierati
poena, Barine, nocuisset umquam,
dente si nigro fieres vel uno
turpior ungui,

crederem; sed tu simul obligasti
perfidum votis caput, enitescis
pulchrior multo iuvenumque prodis
publica cura.

Expedit matris cineres opertos
fallere et toto taciturna noctis
signa cum caelo gelidaque divos
morte carentis.

Ridet hoc, inquam, Venus ipsa, rident
simplices Nymphae, ferus et Cupido
semper ardentis acuens sagittas
cote cruenta.

Adde quod pubes tibi crescit omnis,
servitus crescit nova nec priores
impiae tectum dominae relinquunt
saepe minati.

Te suis matres metuunt iuvencis,
te senes parci miseraeque nuper
virgines nuptae, tua ne retardet
aura maritos.

IX

Non semper imbres nubibus hispidos
manant in agros aut mare Caspium
vexant inaequales procellae usque, nec Armeniis in oris,

amice Valgi, stat glacies iners
mensis per omnis aut Aquilonibus
querqueta Gargani laborant et foliis viduantur orni:

tu semper urges flebilibus modis
Mysten ademptum, nec tibi Vespero
surgente decedunt amores nec rapidum fugiente solem.

At non ter aevo functus amabilem
ploravit omnis Antilochum senex
annos nec inpubem parentes Troilon aut Phrygiae sorores

flevere semper. Desine mollium
tandem querellarum et potius nova
cantemus Augusti tropaea Caesaris et rigidum Niphaten

Medumque flumen gentibus additum
victis minores volvere vertices
intraque praescriptum Gelonos exiguis equitare campis.

X

Rectius vives, Licini, neque altum
semper urgendo neque, dum procellas
cautus horrescis, nimium premendo
litus iniquum.

Auream quisquis mediocritatem
diligit, tutus caret obsoleti
sordibus tecti, caret invidenda
sobrius aula.

Saepius ventis agitatur ingens
pinus et celsae graviore casu
decidunt turres feriuntque summos
fulgura montis.

Sperat infestis, metuit secundis
alteram sortem bene praeparatum
pectus. Informis hiemes reducit
Iuppiter, idem

summovet. Non, si male nunc, et olim
sic erit: quondam cithara tacentem
suscitat Musam neque semper arcum
tendit Apollo.

Rebus angustis animosus atque
fortis appare; sapienter idem
contrahes vento nimium secundo
turgida vela.

XI

Quid bellicosus Cantaber et Scythes,
Hirpine Quincti, cogitet Hadria
divisus obiecto, remittas quaerere nec trepides in usum

poscentis aevi pauca: fugit retro
levis iuventas et decor, arida
pellente lascivos amores canitie facilemque somnum.

Non semper idem floribus est honor
vernis neque uno luna rubens nitet
voltu: quid aeternis minorem consiliis animum fatigas?

Cur non sub alta vel platano vel hac
pinu iacentes sic temere et rosa
canos odorati capillos, dum licet, Assyriaque nardo

potamus uncti? dissipat Euhius
curas edacis. Quis puer ocius
restinguet ardentis Falerni pocula praetereunte lympha?

Quis devium scortum eliciet domo
Lyden? Eburna dic, age, cum lyra
maturet, in comptum Lacaenae more comas religata nodum.

XII

Nolis longa ferae bella Numantiae,
nec durum Hannibalem nec Siculum mare
Poeno purpureum sanguine mollibus
aptari citharae modis,

nec saevos Lapithas et nimium mero
Hylaeum domitosque Herculea manu
Telluris iuvenes, unde periculum
fulgens contremuit domus

Saturni veteris; tuque pedestribus
dices historiis proelia Caesaris,
Maecenas, melius ductaque per vias
regum colla minacium.

Me dulcis dominae Musa Licymniae
cantus, me voluit dicere lucidum
fulgentis oculos et bene mutuis
fidum pectus amoribus;

quam nec ferre pedem dedecuit choris
nec certare ioco nec dare bracchia
ludentem nitidis virginibus sacro
Dianae celebris die.

Num tu quae tenuit dives Achaemenes
aut pinguis Phrygiae Mygdonias opes
permutare velis crine Licymniae,
plenas aut Arabum domos

cum flagrantia detorquet ad oscula
cervicem aut facili saevitia negat
quae poscente magis gaudeat eripi,
interdum rapere occupet?

XIII

Ille et nefasto te posuit die,
quicumque primum, et sacrilega manu
produxit, arbos, in nepotum perniciem obprobriumque pagi;

illum et parentis crediderim sui
fregisse cervicem et penetralia
sparsisse nocturno cruore hospitis, ille venena Colcha

et quidquid usquam concipitur nefas
tractavit, agro qui statuit meo
te, triste lignum, te, caducum in domini caput inmerentis.

Quid quisque vitet, nunquam homini satis
cautum est in horas: navita Bosphorum
Poenus perhorrescit neque ultra caeca timet aliunde fata,

miles sagittas et celerem fugam
Parthi, catenas Parthus et Italum
robur; sed inprovisa leti uis rapuit rapietque gentis.

Quam paene furvae regna Proserpinae
et iudicantem vidimus Aeacum
sedesque discriptas piorum et Aeoliis fidibus querentem

Sappho puellis de popularibus
et te sonantem plenius aureo,
Alcaee, plectro dura navis, dura fugae mala, dura belli.

Utrumque sacro digna silentio
mirantur umbrae dicere, sed magis
pugnas et exactos tyrannos densum umeris bibit aure volgus.

Quid mirum, ubi illis carminibus stupens
demittit atras belua centiceps
auris et intorti capillis Eumenidum recreantur angues?

Quin et Prometheus et Pelopis parens
dulci laborum decipitur sono
nec curat Orion leones aut timidos agitare lyncas.

XIV

Eheu fugaces, Postume, Postume,
labuntur anni nec pietas moram
rugis et instanti senectae adferet indomitaeque morti,

non, si trecenis quotquot eunt dies,
amice, places inlacrimabilem
Plutona tauris, qui ter amplum Geryonen Tityonque tristi

compescit unda, scilicet omnibus
quicumque terrae munere vescimur
enaviganda, sive reges sive inopes erimus coloni.

Frustra cruento Marte carebimus
fractisque rauci fluctibus Hadriae,
frustra per autumnos nocentem corporibus metuemus Austrum:

visendus ater flumine languido
Cocytos errans et Danai genus
infame damnatusque longi Sisyphus Aeolides laboris.

Linquenda tellus et domus et placens
uxor, neque harum quas colis arborum
te praeter invisas cupressos ulla brevem dominum sequetur;

absumet heres Caecuba dignior
servata centum clavibus et mero
tinguet pavimentum superbo, pontificum potiore cenis.

XV

Iam pauca aratro iugera regiae
moles relinquent, undique latius
extenta visentur Lucrino stagna lacu platanusque caelebs

evincet ulmos; tum violaria et
myrtus et omnis copia narium
spargent olivetis odorem fertilibus domino priori;

tum spissa ramis laurea fervidos
excludet ictus. Non ita Romuli
praescriptum et intonsi Catonis auspiciis veterumque norma.

Privatus illis census erat brevis,
commune magnum; nulla decempedis
metata privatis opacam porticus excipiebat Arcton,

nec fortuitum spernere caespitem
leges sinebant, oppida publico
sumptu iubentes et deorum templa novo decorare saxo.

XVI

Otium divos rogat in patenti
prensus Aegaeo, simul atra nubes
condidit lunam neque certa fulgent
sidera nautis;

otium bello furiosa Thrace,
otium Medi pharetra decori,
Grosphe, non gemmis neque purpura
venale neque auro.

Non enim gazae neque consularis
summovet lictor miseros tumultus
mentis et curas laqueata circum
tecta volantis.

Vivitur parvo bene, cui paternum
splendet in mensa tenui salinum
nec levis somnos timor aut cupido
sordidus aufert.

Quid brevi fortes iaculamur aevo
multa? Quid terras alio calentis
sole mutamus? Patriae quis exul
se quoque fugit?

Scandit aeratas vitiosa navis
cura nec turmas equitum relinquit,
ocior cervis et agente nimbos
ocior Euro.

Laetus in praesens animus quod ultra est
oderit curare et amara lento
temperet risu: nihil est ab omni
parte beatum.

Abstulit clarum cita mors Achillem,
longa Tithonum minuit senectus,
et mihi forsan, tibi quod negarit,
porriget hora.

Te greges centum Siculaeque circum
mugiunt vaccae, tibi tollit hinnitum
apta quadrigis equa, te bis Afro
murice tinctae

vestiunt lanae; mihi parva rura et
spiritum Graiae tenuem Camenae
Parca non mendax dedit et malignum
spernere volgus.

XVII

Cur me querellis exanimas tuis?
Nec dis amicum est nec mihi te prius
obire, Maecenas, mearum grande decus columenque rerum.

A! te meae si partem animae rapit
maturior vis, quid moror altera,
nec carus aeque nec superstes integer? Ille dies utramque

ducet ruinam. Non ego perfidum
dixi sacramentum: ibimus, ibimus,
utcumque praecedes, supremum carpere iter comites parati.

Me nec Chimaerae spiritus igneae
nec, si resurgat centimanus gigas,
divellet umquam: sic potenti Iustitiae placitumque Parcis.

Seu Libra seu me Scorpios aspicit
formidolosus, pars violentior
natalis horae, seu tyrannus Hesperiae Capricornus undae,

utrumque nostrum incredibili modo
consentit astrum; te Iovis impio
tutela Saturno refulgens eripuit volucrisque Fati

tardavit alas, cum populus frequens
laetum theatris ter crepuit sonum;
me truncus inlapsus cerebro sustulerat, nisi Faunus ictum

dextra levasset, Mercurialium
custos virorum. Reddere victimas
aedemque votivam memento; nos humilem feriemus agnam.

XVIII

Non ebur neque aureum mea renidet in domo lacunar;
non trabes Hymettiae premunt columnas ultima recisas

Africa, neque Attali ignotus heres regiam occupavi,
nec Laconicas mihi trahunt honestae purpuras clientae.

At fides et ingeni benigna vena est pauperemque dives
me petit; nihil supra deos lacesso nec potentem amicum

largiora flagito, satis beatus unicis Sabinis.
Truditur dies die novaeque pergunt interire lunae;

tu secanda marmora locas sub ipsum funus et sepulcri
inmemor struis domos marisque Bais obstrepentis urges

summovere litora, parum locuples continente ripa.
Quid quod usque proximos revellis agri terminos et ultra

limites clientium salis avarus? Pellitur paternos
in sinu ferens deos et uxor et vir sordidosque natos.

Nulla certior tamen rapacis Orci fine destinata
aula divitem manet erum. Quid ultra tendis? Aequa tellus

pauperi recluditur regumque pueris, nec satelles Orci
callidum Promethea revexit auro captus. Hic superbum

Tantalum atque Tantali genus coercet, hic levare functum
pauperem laboribus vocatus atque non vocatus audit.

XIX

Bacchum in remotis carmina rupibus
vidi docentem, credite posteri,
Nymphasque discentis et auris capripedum Satyrorum acutas.

Euhoe, recenti mens trepidat metu
plenoque Bacchi pectore turbidum
laetatur. Euhoe, parce Liber, parce, gravi metuende thyrso.

Fas pervicacis est mihi Thyiadas
uinique fontem lactis et uberes
cantare rivos atque truncis lapsa cavis iterare mella;

fas et beatae coniugis additum
stellis honorem tectaque Penthei
disiecta non leni ruina, Thracis et exitium Lycurgi.

Tu flectis amnes, tu mare barbarum,
tu separatis uvidus in iugis
nodo coerces viperino Bistonidum sine fraude crinis.

Tu, cum parentis regna per arduum
cohors Gigantum scanderet inpia,
Rhoetum retorsisti leonis unguibus horribilique mala;

quamquam, choreis aptior et iocis
ludoque dictus, non sat idoneus
pugnae ferebaris; sed idem pacis eras mediusque belli.

Te vidit insons Cerberus aureo
cornu decorum leniter atterens
caudam et recedentis trilingui ore pedes tetigitque crura.

XX

Non usitata nec tenui ferar
penna biformis per liquidum aethera
vates neque in terris morabor longius invidiaque maior

urbis relinquam. Non ego pauperum
sanguis parentum, non ego quem vocas,
dilecte Maecenas, obibo nec Stygia cohibebor unda.

Iam iam residunt cruribus asperae
pelles et album mutor in alitem
superne nascunturque leves per digitos umerosque plumae.

Iam Daedaleo ocior Icaro
uisam gementis litora Bosphori
Syrtisque Gaetulas canorus ales Hyperboreosque campos.

Me Colchus et qui dissimulat metum
Marsae cohortis Dacus et ultimi
noscent Geloni, me peritus discet Hiber Rhodanique potor.

Absint inani funere neniae
luctusque turpes et querimoniae;
conpesce clamorem ac sepulcri mitte supervacuos honores.

LIBER TERTIVS

I

Odi profanum volgus et arceo.
Favete linguis: carmina non prius
audita Musarum sacerdos virginibus puerisque canto.

Regum timendorum in proprios greges,
reges in ipsos imperium est Iovis,
clari Giganteo triumpho, cuncta supercilio moventis.

Est ut viro vir latius ordinet
arbusta sulcis, hic generosior
descendat in campum petitor, moribus hic meliorque fama

contendat, illi turba clientium
sit maior: aequa lege Necessitas
sortitur insignis et imos, omne capax movet urna nomen.

Destrictus ensis cui super impia
cervice pendet, non Siculae dapes
dulcem elaboratum saporem, non avium citharaequecantus

Somnum reducent: somnus agrestium
lenis virorum non humilis domos
fastidit umbrosamque ripam, non Zephyris agitata tempe.

Desiderantem quod satis est neque
tumultuosum sollicitat mare,
nec saevus Arcturi cadentis impetus aut orientis Haedi,

non verberatae grandine vineae
fundusque mendax, arbore nunc aquas
culpante, nunc torrentia agros sidera, nunc hiemes iniquas.

Contracta pisces aequora sentiunt
iactis in altum molibus: huc frequens
caementa demittit redemptor cum famulis dominusque terrae

fastidiosus: sed Timor et Minae
scandunt eodem quo dominus, neque
decedit aerata triremi et post equitem sedet atra Cura.

Quod si dolentem nec Phrygius lapis
nec purpurarum sidere clarior
delenit usus nec Falerna uitis Achaemeniumque costum,

cur invidendis postibus et novo
sublime ritu moliar atrium?
Cur valle permutem Sabina divitias operosiores?

II

Angustam amice pauperiem pati
robustus acri militia puer
condiscat et Parthos ferocis vexet eques metuendus hasta

vitamque sub divo et trepidis agat
in rebus. Illum ex moenibus hosticis
matrona bellantis tyranni prospiciens et adulta virgo

suspiret, eheu, ne rudis agminum
sponsus lacessat regius asperum
tactu leonem, quem cruenta per medias rapit ira caedes.

Dulce et decorum est pro patria mori:
mors et fugacem persequitur virum
nec parcit inbellis iuventae poplitibus timidove tergo.

Virtus, repulsae nescia sordidae,
intaminatis fulget honoribus
nec sumit aut ponit securis arbitrio popularis aurae.

Virtus, recludens inmeritis mori
caelum, negata temptat iter via
coetusque volgaris et udam spernit humum fugiente pinna.

Est et fideli tuta silentio
merces: vetabo, qui Cereris sacrum
volgarit arcanae, sub isdem sit trabibus fragilemque mecum

solvat phaselon; saepe Diespiter
neglectus incesto addidit integrum,
raro antecedentem scelestum deservit pede Poena claudo.

III

Iustum et tenacem propositi virum
non civium ardor prava iubentium,
non voltus instantis tyranni mente quatit solida neque Auster,

dux inquieti turbidus Hadriae,
nec fulminantis magna manus Iovis:
si fractus inlabatur orbis, inpavidum ferient ruinae.

Hac arte Pollux et vagus Hercules
enisus arces attigit igneas,
quos inter Augustus recumbens purpureo bibet ore nectar;

hac te merentem, Bacche pater, tuae
vexere tigres indocili iugum
collo trahentes; hac Quirinus Martis equis Acheronta fugit,

gratum elocuta consiliantibus
Ionone divis: 'Ilion, Ilion
fatalis incestusque iudex et mulier peregrina vertit

in pulverem, ex quo destituit deos
mercede pacta Laomedon, mihi
castaeque damnatum Mineruae cum populo et duce fraudulento.

Iam nec Lacaenae splendet adulterae
famosus hospes nec Priami domus
periura pugnaces Achivos Hectoreis opibus refringit

nostrisque ductum seditionibus
bellum resedit. Protinus et gravis
irae et invisum nepotem, Troica quem peperit sacerdos,

Marti redonabo; illum ego lucidas
inire sedes, discere nectaris
sucos et adscribi quietis ordinibus patiar deorum.

Dum longus inter saeviat Ilion
Romamque pontus, qualibet exules
in parte regnato beati; dum Priami Paridisque busto

insultet armentum et catulos ferae
celae inultae, stet Capitolium
fulgens triumphatisque possit Roma ferox dare iura Medis.

Horrenda late nomen in ultimas
extendat oras, qua medius liquor
secernit Europen ab Afro, qua tumidus rigat arva Nilus;

aurum inrepertum et sic melius situm,
cum terra celat, spernere fortior
quam cogere humanos in usus omne sacrum rapiente dextra,

quicumque mundo terminus obstitit,
hunc tanget armis, visere gestiens,
qua parte debacchentur ignes, qua nebulae pluviique rores.

Sed bellicosis fata Quiritibus
hac lege dico, ne nimium pii
rebusque fidentes avitae tecta velint reparare Troiae.

Troiae renascens alite lugubri
fortuna tristi clade iterabitur,
ducente victrices catervas coniuge me Iovis et sorore.

Ter si resurgat murus aeneus
auctore Phoebo, ter pereat meis
excisus Argivis, ter uxor capta virum puerosque ploret.'

Non hoc iocosae conveniet lyrae;
quo, Musa, tendis? Desine pervicax
referre sermones deorum et magna modis tenuare parvis.

IV

Descende caelo et dic age tibia
regina longum Calliope melos,
seu voce nunc mavis acuta seu fidibus citharave Phoebi.

Auditis? An me ludit amabilis
insania? Audire et videor pios
errare per lucos, amoenae quos et aquae subeunt et aurae.

Me fabulosae Volture in Apulo
nutricis extra limina Pulliae
ludo fatigatumque somno fronde nova puerum palumbes

texere, mirum quod foret omnibus
quicumque celsae nidum Aceruntiae
saltusque Bantinos et aruum pingue tenent humilis Forenti,

ut tuto ab atris corpore viperis
dormirem et ursis, ut premerer sacra
lauroque conlataque myrto, non sine dis animosus infans.

Vester, Camenae, vester in arduos
tollor Sabinos, seu mihi frigidum
Praeneste seu Tibur supinum seu liquidae placuere Baiae;

vestris amicum fontibus et choris
non me Philippis versa acies retro,
devota non extinxit arbor nec Sicula Palinurus unda.

Utcumque mecum vos eritis, libens
insanientem navita Bosphorum
temptabo et urentis harenas litoris Assyrii viator,

Visam Britannos hospitibus feros
et laetum equino sanguine Concanum,
visam pharetratos Gelonos et Scythicum inviolatus amnem.

Vos Caesarem altum, militia simul
fessas cohortes abdidit oppidis,
finire quaerentem labores Pierio recreatis antro;

vos lene consilium et datis et dato
gaudetis, almae. Scimus ut impios
Titanas inmanemque turbam fulmine sustulerit caduco,

qui terram inertem, qui mare temperat
ventosum et urbes regnaque tristia
divosque mortalisque turmas imperio regit unus aequo.

Magnum illa terrorem intulerat Iovi
fidens iuventus horrida bracchiis
fratresque tendentes opaco Pelion imposuisse Olympo.

Sed quid Typhoeus et validus Mimas
aut quid minaci Porphyrion statu,
quid Rhoetus evolsisque truncis Enceladus iaculator audax

contra sonantem Palladis aegida
possent ruentes? Hinc avidus stetit
Volcanus, hinc matrona Iuno et nunquam umeris positurus arcum,

qui rore puro Castaliae lavit
crinis solutos, qui Lyciae tenet
dumeta natalemque silvam, Delius et Patareus Apollo.

Vis consili expers mole ruit sua;
vim temperatam di quoque provehunt
in maius; idem odere vires omne nefas animo moventis.

Testis mearum centimanus gigas
sententiarum, notus et integrae
temptator Orion Dianae, virginea domitus sagitta.

Iniecta monstris Terra dolet suis
maeretque partus fulmine luridum
missos ad Orcum; nec peredit impositam celer ignis Aetnen,

incontinentis nec Tityi iecur
reliquit ales, nequitiae additus
custos; amatorem trecentae Pirithoum cohibent catenae.

V

Caelo tonantem credidimus Iovem
regnare: praesens divus habebitur
Augustus adiectis Britannis imperio gravibusque Persis.

Milesne Crassi coniuge barbara
turpis maritus vixit et hostium,
pro curia inuersique mores! consenuit socerorum in armis

sub rege Medo Marsus et Apulus
anciliorum et nominis et togae
oblitus aeternaeque Vestae, incolumi Iove et urbe Roma?

Hoc caverat mens provida Reguli
dissentientis condicionibus
foedis et exemplo trahenti perniciem veniens in aevum,

si non periret inmiserabilis
captius pubes: 'Signa ego Punicis
adfixa delubris et arma militibus sine caede' dixit

'derepta vidi; vidi ego civium
retorta tergo bracchia libero
portasque non clausas et arva Marte coli populata nostro.

Auro repensus scilicet acrior
miles redibit. Flagitio additis
damnum. Neque amissos colores lana refert medicata fuco,

nec vera virtus, cum semel excidit,
curat reponi deterioribus.
Si pugnat extricata densis cerva plagis, erit ille fortis,

qui perfidis se credidit hostibus,
et Marte Poenos proteret altero,
qui lora restrictis lacertis sensit iners timuitque mortem.

Hic, unde vitam sumeret inscius,
pacem duello miscuit. O pudor!
o magna Carthago, probrosis altior Italiae ruinis!'

Fertur pudicae coniugis osculum
parvosque natos ut capitis minor
ab se removisse et virilem toruus humi posuisse voltum,

donec labantis consilio patres
firmaret auctor nunquam alias dato
interque maerentis amicos egregius properaret exul.

Atqui sciebat quae sibi barbarus
tortor pararet; non aliter tamen
dimovit obstantis propinquos et populum reditus morantem

quam si clientum longa negotia
diiudicata lite relinqueret,
tendens Venafranos in agros aut Lacedaemonium Tarentum.

VI

Delicta maiorum inmeritus lues,
Romane, donec templa refeceris
aedisque labentis deorum et foeda nigro simulacra fumo.

Dis te minorem quod geris, imperas:
hinc omne principium, huc refer exitum.
Di multa neglecti dederunt Hesperiae mala luctuosae.

Iam bis Monaeses et Pacori manus
non auspicatos contudit impetus
nostros et adiecisse praedam torquibus exiguis renidet.

Paene occupatam seditionibus
delevit urbem Dacus et Aethiops,
hic classe formidatus, ille missilibus melior sagittis.

Fecunda culpae saecula nuptias
primum inquinavere et genus et domos:
hoc fonte derivata clades in patriam populumque fluxit.

Motus doceri gaudet Ionicos
matura virgo et fingitur artibus,
iam nunc et incestos amores de tenero meditatur ungui.

Mox iuniores quaerit adulteros
inter mariti vina, neque eligit
cui donet inpermissa raptim gaudia luminibus remotis,

sed iussa coram non sine conscio
surgit marito, seu vocat institor
seu navis Hispanae magister, dedecorum pretiosus emptor.

Non his iuventus orta parentibus
infecit aequor sanguine Punico
Pyrrhumque et ingentem cecidit Antiochum Hannibalemque dirum;

sed rusticorum mascula militum
proles, Sabellis docta ligonibus
versare glaebas et severae matris ad arbitrium recisos

portare fustis, sol ubi montium
mutaret umbras et iuga demeret
bobus fatigatis, amicum tempus agens abeunte curru.

Damnosa quid non inminuit dies?
aetas parentum, peior avis, tulit
nos nequiores, mox daturos progeniem vitiosiorem.

VII

Quid fles, Asterie, quem tibi candidi
primo restituent vere Favonii
Thyna merce beatum, constantis iuvenem fide

Gygen? Ille Notis actus ad Oricum
post insana Caprae sidera frigidas
noctes non sine multis insomnis lacrimis agit.

Atqui sollicitae nuntius hospitae,
suspirare Chloen et miseram tuis
dicens ignibus uri, temptat mille vafer modis.

Ut Proetum mulier perfida credulum
falsis inpulerit criminibus nimis
casto Bellerophontae maturare necem, refert;

narrat paene datum Pelea Tartaro,
Magnessam Hippolyten dum fugit abstinens,
et peccare docentis fallax historias monet.

Frustra: nam scopulis surdior Icari
vocis audit adhuc integer. At tibi
ne vicinus Enipeus plus iusto placeat cave;

quamvis non alius flectere equum sciens
aeque conspicitur gramine Martio,
nec quisquam citus aeque Tusco denatat alveo,

prima nocte domum claude neque in vias
sub cantu querulae despice tibiae
et te saepe vocanti duram difficilis mane.

VIII

Martis caelebs quid agam Kalendis,
quid velint flores et acerra turis
plena miraris positusque carbo in
caespite vivo,

docte sermones utriusque linguae.
Voveram dulcis epulas et album
Libero caprum prope funeratus
arboris ictu.

Hic dies anno redeunte festus
corticem adstrictum pice dimovebit
amphorae fumum bibere institutae
consule Tullo.

Sume, Maecenas, cyathos amici
sospitis centum et vigilis lucernas
perfer in lucem; procul omnis esto
clamor et ira.

Mitte civilis super urbe curas.
Occidit Daci Cotisonis agmen,
Medus infestus sibi luctuosis
dissidet armis,

servit Hispanae vetus hostis orae
Cantaber sera domitus catena,
iam Scythae laxo meditantur arcu
cedere campis.

Neglegens ne qua populus laboret,
parce privatus nimium cavere et
dona praesentis cape laetus horae,
linque severa.

IX

'Donec gratus eram tibi nec quisquam potior bracchia candidae
cervici iuvenis dabat, Persarum vigui rege beatior.'

'Donec non alia magis arsisti neque erat Lydia post Chloen,
multi Lydia nominis, Romana vigui clarior Ilia.'

'Me nunc Thressa Chloe regit, dulcis docta modos et citharae sciens,
pro qua non metuam mori, si parcent animae fata superstiti.'

'Me torret face mutua Thurini Calais filius Ornyti,
pro quo bis patiar mori, si parcent puero fata superstiti.'

'Quid si prisca redit Venus diductosque iugo cogit aeneo,
si flava excutitur Chloe reiectaeque patet ianua Lydiae?'

'Quamquam sidere pulchrior ille est, tu levior cortice et inprobo
iracundior Hadria, tecum vivere amem, tecum obeam lubens.'

X

Extremum Tanain si biberes, Lyce,
saevo nupta viro, me tamen asperas
porrectum ante foris obicere incolis
plorares Aquilonibus.

Audis quo strepitu ianua, quo nemus
inter pulchra satum tecta remugiat
ventis, et positas ut glaciet niues
puro numine Iuppiter?

Ingratam Veneri pone superbiam,
ne currente retro funis eat rota:
non te Penelopen difficilem procis
Tyrrhenus genuit parens.

O quamvis neque te munera nec preces
nec tinctus viola pallor amantium
nec vir Pieria paelice saucius
curuat, supplicibus tuis

parcas, nec rigida mollior aesculo
nec Mauris animum mitior anguibus:
non hoc semper erit liminis aut aquae
caelestis patiens latus.

XI

Mercuri, – nam te docilis magistro
movit Amphion lapides canendo, –
tuque testudo resonare septem
callida nervis,

nec loquax olim neque grata, nunc et
divitum mensis et amica templis,
dic modos, Lyde quibus obstinatas
applicet auris,

quae velut latis equa trima campis
ludit exultim metuitque tangi,
nuptiarum expers et adhuc protervo
cruda marito.

Tu potes tigris comitesque silvas
ducere et rivos celeres morari;
cessit inmanis tibi blandienti
ianitor aulae

Cerberus, quamvis furiale centum
muniant angues caput eius atque
spiritus taeter saniesque manet
ore trilingui.

Quin et Ixion Tityosque voltu
risit invito, stetit urna paulum
sicca, dum grato Danai puellas
carmine mulces.

Audiat Lyde scelus atque notas
virginum poenas et inane lymphae
dolium fundo pereuntis imo
seraque fata,

quae manent culpas etiam sub Orco.
Impiae (nam quid potuere maius?)
impiae sponsos potuere duro
perdere ferro.

Una de multis face nuptiali
digna periurum fuit in parentem
splendide mendax et in omne virgo
nobilis aevom,

'Surge', quae dixit iuveni marito,
'surge, ne longus tibi somnus, unde
non times, detur; socerum et scelestas
falle sorores,

quae velut nactae vitulos leaenae
singulos eheu lacerant. Ego illis
mollior nec te feriam neque intra
claustra tenebo.

Me pater saevis oneret catenis,
quod viro clemens misero peperci,
me vel extremos Numidarum in agros
classe releget.

I, pedes quo te rapiunt et aurae,
dum favet Nox et Venus, i secundo
omine et nostri memorem sepulcro
scalpe querellam.'

XII

Miserarum est neque amori dare ludum neque dulci
mala vino lavere aut exanimari metuentis patruae verbera linguae.

Tibi qualum Cythereae puer ales, tibi telas
operosaeque Mineruae studium aufert, Neobule, Liparaei nitor Hebri,

simul unctos Tiberinis umeros lavit in undis,
eques ipso melior Bellerophonte, neque pugno neque segni pede victus;

catus idem per apertum fugientis agitato
grege cervos iaculari et celer arto latitantem fruticeto excipere aprum.

XIII

O fons Bandusiae splendidior vitro,
dulci digne mero non sine floribus,
cras donaberis haedo, cui frons turgida cornibus

primis et venerem et proelia destinat.
Frustra: nam gelidos inficiet tibi
rubro sanguine rivos lascivi suboles gregis.

Te flagrantis atrox hora Caniculae
nescit tangere, tu frigus amabile
fessis vomere tauris praebes et pecori vago.

Fies nobilium tu quoque fontium
me dicente cavis impositam ilicem
saxis, unde loquaces lymphae desiliunt tuae.

XIV

Herculis ritu modo dictus, o plebs,
morte venalem petiisse laurum,
Caesar Hispana repetit penatis
victor ab ora.

Unico gaudens mulier marito
prodeat iustis operata sacris
et soror clari ducis et decorae
supplice vitta

virginum matres iuvenumque nuper
sospitum. Vos, o pueri et puellae ac
iam virum expertae, male nominatis
parcite verbis.

Hic dies vere mihi festus atras
eximet curas; ego nec tumultum
nec mori per vim metuam tenente
Caesare terras.

I, pete unguentum, puer, et coronas
et cadum Marsi memorem duelli,
Spartacum si qua potuit vagantem
fallere testa.

Dic et argutae properet Neaerae
murreum nodo cohibere crinem;
si per invisum mora ianitorem
fiet, abito.

Lenit albescens animos capillus
litium et rixae cupidos protervae;
non ego hoc ferrem calidus iuventa
consule Planco.

XV

Uxor pauperis Ibyci, tandem nequitiae fige modum tuae
famosisque laboribus; maturo propior desine funeri

inter ludere virgines et stellis nebulam spargere candidis.
Non, si quid Pholoen satis, et te, Chlori, decet. Filia rectius

expugnat iuvenum domos, pulso Thyias uti concita tympano.
Illam cogit amor Nothi lasciva similem ludere capreae:

te lanae prope nobilem tonsae Luceriam, non citharae decent
nec flos purpureus rosae nec poti vetulam faece tenus cadi.

XVI

Inclusam Danaen turris aenea
robustaeque fores et vigilum canum
tristes excubiae munierant satis
nocturnis ab adulteris,

si non Acrisium, virginis abditae
custodem pavidum, Iuppiter et Venus
risissent: fore enim tutum iter et patens
converso in pretium deo.

Aurum per medios ire satellites
et perrumpere amat saxa potentius
ictu fulmineo; concidit auguris
Argivi domus ob lucrum

demersa exitio; diffidit urbium
portas vir Macedo et subruit aemulos
reges muneribus; munera navium
saevos inlaqueant duces.

Crescentem sequitur cura pecuniam
maiorumque fames. Iure perhorrui
late conspicuum tollere verticem,
Maecenas, equitum decus.

Quanto quisque sibi plura negaverit,
ab dis plura feret; nil cupientium
nudus castra peto et transfuga divitum
partis linquere gestio,

contemptae dominus splendidior rei,
quam si quicquid arat inpiger Apulus
occultare meis dicerer horreis,
magnas inter opes inops.

Purae rivus aquae silvaque iugerum
paucorum et segetis certa fides meae
fulgentem imperio fertilis Africae
fallit sorte beatior.

Quamquam nec Calabrae mella ferunt apes
nec Laestrygonia Bacchus in amphora
languescit mihi nec pinguia Gallicis
crescunt vellera pascuis,

inportuna tamen pauperies abest,
nec, si plura velim, tu dare deneges.
Contracto melius parva cupidine
vectigalia porrigam

quam si Mygdoniis regnum Alyattei
campis continuem. Multa petentibus
desunt multa; bene est cui deus obtulit
parca quod satis est manu.

XVII

Aeli vetusto nobilis ab Lamo –
quando et priores hinc Lamias ferunt
denominatos et nepotum per memores genus omne fastos,

auctore ab illo ducis originem,
qui Formiarum moenia dicitur
princeps et innantem Maricae litoribus tenuisse Lirim,

late tyrannus, – cras foliis nemus
multis et alga litus inutili
demissa tempestas ab Euro sternet, aquae nisi fallit augur

annosa cornix. Dum potes, aridum
conpone lignum; cras Genium mero
curabis et porco bimenstri cum famulis operum solutis.

XVIII

Faune, Nympharum fugientum amator,
per meos finis et aprica rura
lenis incedas abeasque parvis
aequus alumnis,

si tener pleno cadit haedus anno
larga nec desunt Veneris sodali
vina craterae, vetus ara multo
fumat odore.

Ludit herboso pecus omne campo,
cum tibi Nonae redeunt Decembres,
festus in pratis vacat otioso
cum bove pagus;

inter audacis lupus errat agnos,
spargit agrestis tibi silva frondes,
gaudet invisam pepulisse fossor
ter pede terram.

XIX

Quantum distet ab Inacho Codrus, pro patria non timidus mori,
narras, et genus Aeaci, et pugnata sacro bella sub Ilio.

Quo Chium pretio cadum mercemur, quis aquam temperet ignibus,
quo praebente domum et quota Paelignis caream frigoribus, taces.

Da lunae propere novae, da noctis mediae, da, puer, auguris
Murenae. Tribus aut novem miscentur cyathis pocula commodis?

Qui Musas amat imparis, ternos ter cyathos attonitus petet
vates, tris prohibet supra
rixarum metuens tangere Gratia

nudis iuncat sororibus. Insanire iuvat . . . Cur Berecyntiae
cessant flamina tibiae? Cur pendet tacita fistula cum lyra?

Parcentis ego dexteras odi: sparge rosas; audiat invidus
dementem strepitum Lycus, et vicina seni non habilis Lyco.

Spissa te nitidum coma, puro te similem, Telephe, Vespero
tempestiva petit Rhode: me lentus Glycerae torret amor meae.

XX

Non vides quanto moveas periclo,
Pyrrhe, Gaetulae catulos leaenae?
Dura post paulo fugies inaudax
proelia raptor,

cum per obstantis iuvenum catervas
ibit insignem repetens Nearchum:
grande certamen tibi praeda cedat
maior, an illi.

Interim, dum tu celeris sagittas
promis, haec dentes acuit timendos,
arbiter pugnae prosuisse nudo
sub pede palmam

fertur, et leni recreare vento
sparsum odoratis umerum capillis,
qualis aut Nireus fuit aut aquosa
raptus ab Ida.

XXI

O nata mecum consule Manlio,
seu tu querellas sive geris iocos
seu rixam et insanos amores seu facilem, pia testa, somnum,

quocumque lectum nomine Massicum
servas, moveri digna bono die,
descende, Corvino iubente promere languidiora vina.

Non ille, quamquam Socraticis madet
sermonibus, te negleget horridus:
narratur et prisci Catonis saepe mero caluisse virtus.

Tu lene tormentum ingenio admoves
plerumque duro; tu sapientium
curas et arcanum iocoso consilium retegis Lycaeo.

Tu spem reducis mentibus anxiis
viresque et addis cornua pauperi,
post te neque iratos trementi regum apices neque militum arma.

Te Liber et si laeta aderit Venus
segnesque nodum solvere Gratiae
vivaeque procucent lucernae, dum rediens fugat astra Phoebus.

XXII

Montium custos nemorumque virgo,
quae laborantis utero puellas
ter vocata audis adimisque leto,
diva triformis,

inminens villae tua pinus esto,
quam per exactos ego laetus annos
verris obliquom meditantis ictum
sanguine donem.

XXIII

Caelo supinas si tuleris manus
nascente luna, rustica Phidyle,
si ture placaris et horna fruge Lares avidaque porca

nec pestilentem sentiet Africum
fecunda vitis nec sterilem seges
robiginem aut dulces alumni pomifero grave tempus anno.

Nam quae nivali pascitur Algido
devota quercus inter et ilices
aut crescit Albanis in herbis victima, pontificum securis

cervice tinguet; te nihil attinet
temptare multa caede bidentium
parvos coronantem marino rore deos fragilique myrto.

Inmunis aram si tetigit manus,
non sumptuosa blandior hostia
mollivit aversos Penatis farre pio et saliente mica.

XXIV

Intactis opulentior thesauris Arabum et divitis Indiae
caementis licet occupes terrenum omne tuis et mare publicum:

si figit adamantinos summis verticibus dira Necessitas
clavos, non animum metu, non mortis laqueis expedies caput.

Campestres melius Scythae, quorum plaustra vagas rite trahunt domos,
vivunt et rigidi Getae inmetata quibus iugera liberas

fruges et Cererem ferunt nec cultura placet longior annua
defunctumque laboribus aequali recreat sorte vicarius.

Illic matre carentibus privignis mulier temperat innocens
nec dotata regit virum coniunx nec nitido fidit adultero;

dos est magna parentium virtus et metuens alterius viri
certo foedere castitas, et peccare nefas aut pretium est mori.

O quisquis volet impias caedis et rabiem tollere civicam,
si quaeret Pater Urbium suscribi statuis, indomitam audeat

refrenare licentiam, clarus postgenitis; quatenus, heu nefas!
virtutem incolumem odimus, sublatam ex oculis quaerimus invidi.

Quid tristes querimoniae si non supplicio culpa reciditur,
quid leges sine moribus vanae proficiunt, si neque fervidis

pars inclusa caloribus mundi nec Boreae finitimum latus
durataeque solo niues mercatorem abigunt, horrida callidi

vincunt aequora navitae? Magnum pauperies obprobrium iubet
quidvis et facere et pati virtutisque viam deserit arduae.

Vel non in Capitolium quo clamor vocat et turba faventium
vel non in mare proximum gemmas et lapides, aurum et inutile,

summi materiem mali, mittamus, scelerum si bene paenitet.
Eradenda cupidinis pravi sunt elementa et tenerae nimis

mentes asperioribus formandae studiis. Nescit equo rudis
haerere ingenuus puer venarique timet, ludere doctior

seu Graeco iubeas trocho seu malis vetita legibus alea,
cum periura patris fides consortem socium fallat et hospites,

indignoque pecuniam haredi properet. Scilicet inprobae
crescunt divitiae, tamen curtae nescio quid semper abest rei.

XXV

Quo me, Bacche, rapis tui plenum? Quae nemora aut quos agor in specus
velox mente nova? Quibus antris egregii Caesaris audiar

aeternum meditans decus stellis inserere et consilio Iovis?
Dicam insigne, recens, adhuc indictum ore alio. Non secus in iugis

exsomnis stupet Euhias, Hebrum prospiciens et niue candidam
Thracen ac pede barbaro lustratam Rhodopen, ut mihi devio

ripas et vacuum nemus mirari libet. O Naiadum potens
Baccharumque valentium proceras manibus vertere fraxinos,

nil parvum aut humili modo, nil mortale loquar. Dulce periculum est,
o Lenaee, sequi deum cingentem viridi tempora pampino.

XXVI

Vixi puellis nuper idoneus
et militavi non sine gloria;
nunc arma defunctumque bello barbiton hic paries habebit,

laevom marinae qui Veneris latus
custodit. Hic, hic ponite lucida
funalia et vectis et arcus oppositis foribus minacis.

O quae beatum diva tenes Cyprum et
Memphin carentem Sithonia niue
regina, sublimi flagello tange Chloen semel arrogantem.

XXVII

Impios parrae recinentis omen
ducat et praegnans canis aut ab agro
rava decurrens lupa Lanuvino
fetaque volpes;

rumpat et serpens iter institutum,
si per obliquom similis sagittae
terruit mannos: ego cui timebo
providus auspex,

antequam stantis repetat paludes
imbrium divina avis inminentum,
oscinem coruum prece suscitabo
solis ab ortu.

Sis licet felix, ubicumque mavis,
et memor nostri, Galatea, vivas,
teque nec laeuus vetet ire picus
nec vaga cornix.

Sed vides quanto trepidet tumultu
pronus Orion? Ego quid sit ater
Hadriae novi sinus et quid albus
peccet Iapyx.

Hostium uxores puerique caecos
sentiant motus orientis Austri et
aequoris nigri fremitum et trementis
verbere ripas.

Sic et Europe niueum doloso
credidit tauro latus et scatentem
beluis pontum mediasque fraudes
palluit audax.

Nuper in pratis studiosa florum et
debitae Nymphis opifex coronae
nocte sublustri nihil astra praeter
vidit et undas.

Quae simul centum tetigit potentem
oppidis Creten: 'Pater, o relictum
filiae nomen pietasque' dixit
'victa furore!

Unde quo veni? Levis una mors est
virginum culpae. Vigilansne ploro
turpe commissum an vitiis carentem
ludit imago

vana quae porta fugiens eburna
somnium ducit? Meliusne fluctus
ire per longos fuit an recentis
carpere flores?

Si quis infamen mihi nunc iuvencum
dedat iratae, lacerare ferro et
frangere enitar modo multum amati
cornua monstri.

Impudens liqui patrios Penates,
impudens Orcum moror. O deorum
si quis haec audis, utinam inter errem
nuda leones.

Antequam turpis macies decentis
occupet malas teneraeque sucus
defluat praedae, speciosa quaero
pascere tigris.

Vilis Europe, pater urget absens:
quid mori cessas? Potes hac ab orno
pendulum zona bene te secuta
laedere collum.

Sive te rupes et acuta leto
saxa delectant, age te procellae
crede veloci, nisi erile mavis
carpere pensum

regius sanguis dominaeque tradi
barbarae paelex.' Aderat querenti
perfidum ridens Venus et remisso
filius arcu.

Mox, ubi lusit satis: 'Abstineto'
dixit 'irarum calidaeque rixae,
cum tibi invisus laceranda reddet
cornua taurus.

Uxor invicti Iovis esse nescis.
Mitte singultus, bene ferre magnam
disce fortunam; tua sectus orbis
nomina ducet'.

XXVIII

Festo quid potius die Neptuni faciam? Prome reconditum,
Lyde, strenua Caecubum munitaeque adhibe vim sapientiae.

Inclinare meridiem sentis ac, veluti stet volucris dies,
parcis deripere horreo cessantem Bibuli consulis amphoram?

Nos cantabimus invicem Neptunum et viridis Nereidum comas,
tu curua recines lyra Latonam et celeris spicula Cynthiae;

summo carmine, quae Cnidon fulgentisque tenet Cycladas et Paphum
iunctis visit oloribus; dicetur merita Nox quoque nenia.

XXIX

Tyrrhena regum progenies, tibi
non ante verso lene merum cado
cum flore, Maecenas, rosarum et pressa tuis balanus capillis

iamdudum apud me est: eripe te morae
nec semper udum Tibur et Aefulae
decliue contempleris arvom et Telegoni iuga parricidae.

Fastidiosam desere copiam et
molem propinquam nubibus arduis,
omitte mirari beatae fumum et opes strepitumque Romae.

Plerumque gratae divitibus vices
mundaeque parvo sub lare pauperum
cenae sine aulaeis et ostro sollicitam explicuere frontem.

Iam clarus occultum Andromedae pater
ostendit ignem, iam Procyon furit
et stella vesani Leonis sole dies referente siccos;

iam pastor umbras cum grege languido
rivomque fessus quaerit et horridi
dumeta Siluani caretque ripa vagis taciturna ventis.

Tu civitatem quis deceat status
curas et urbi sollicitus times
quid Seres et regnata Cyro Bactra parent Tanaisque discors.

Prudens futuri temporis exitum
caliginosa nocte premit deus
ridetque, si mortalis ultra fas trepidat. Quod adest memento

componere aequus; cetera fluminis
ritu feruntur, nunc medio aequore
cum pace delabentis Etruscum in mare, nunc lapides adesos

stirpisque raptas et pecus et domos
volentis una, non sine montium
clamore vicinaeque silvae, cum fera diluvies quietos

inritat amnis. Ille potens sui
laetusque deget cui licet in diem
dixisse: 'Vixi': cras vel atra nube polum Pater occupato

vel sole puro; non tamen inritum,
quodcumque retro est, efficiet neque
diffinget infectumque reddet quod fugiens semel hora vexit.

Fortuna saevo laeta negotio et
ludum insolentem ludere pertinax
transmutat incertos honores, nunc mihi, nunc alii benigna.

Laudo manentem; si celeris quatit
pinnas, resigno quae dedit et mea
virtute me involvo probamque pauperiem sine dote quaero.

Non est meum, si mugiat Africis
malus procellis, ad miseras preces
decurrere et votis pacisci, ne Cypriae Tyriaeque merces

addant avaro divitias mari;
tunc me biremis praesidio scaphae
tutum per Aegaeos tumultus aura feret geminusque Pollux.

XXX

Exegi monumentum aere perennius
regalique situ pyramidum altius,
quod non imber edax, non Aquilo inpotens
possit diruere aut innumerabilis

annorum series et fuga temporum.
Non omnis moriar multaque pars mei
vitabit Libitinam; usque ego postera
crescam laude recens, dum Capitolium

scandet cum tacita virgine pontifex.
Dicar, qua violens obstrepit Aufidus
et qua pauper aquae Daunus agrestium
regnavit populorum, ex humili potens

princeps Aeolium carmen ad Italos
deduxisse modos. Sume superbiam
quaesitam meritis et mihi Delphica
lauro cinge volens, Melpomene, comam.

LIBER QVARTVS

I

Intermissa, Venus, diu rursus bella moves? Parce precor, precor.
Non sum qualis eram bonae sub regno Cinarae. Desine, dulcium

mater saeva Cupidinum, circa lustra decem flectere mollibus
iam durum imperiis: abi, quo blandae iuvenum te revocant preces.

Tempestiuius in domum Pauli purpureis ales oloribus
comissabere Maximi, si torrere iecur quaeris idoneum;

namque et nobilis et decens et pro sollicitis non tacitus reis
et centum puer artium late signa feret militiae tuae,

et, quandoque potentior largi muneribus riserit aemuli,
Albanos prope te lacus ponet marmoream sub trabe citrea.

Illic plurima naribus duces tura, lyraque et Berecyntia
delectabere tibia mixtis carminibus non sine fistula;

illic bis pueri die numen cum teneris virginibus tuum
laudantes pede candido in morem Salium ter quatient humum.

Me nec femina nec puer iam nec spes animi credula mutui
nec certare iuvat mero nec vincire novis tempora floribus.

Sed cur heu, Ligurine, cur manat rara meas lacrima per genas?
Cur facunda parvm decoro inter verba cadit lingua silentio?

Nocturnis ego somniis iam captum teneo, iam volucrem sequor
te per gramina Martii campi, te per aquas, dure, volubilis.

II

Pindarum quisquis studet aemulari,
Iulle, ceratis ope Daedalea
nititur pinnis, vitreo daturus
nomina ponto.

Monte decurrens velut amnis, imbres
quem super notas aluere ripas,
fervet inmensusque ruit profundo
Pindarus ore,

laurea donandus Apollinari,
seu per audacis nova dithyrambos
verba devoluit numerisque fertur
lege solutis,

seu deos regesque canit, deorum
sanguinem, per quos cecidere iusta
morte Centauri, cecidit tremendae
flamma Chimaerae,

sive quos Elea domum reducit
palma caelestis pugilemve equomve
dicit et centum potiore signis
munere donat,

flebili sponsae iuvenemue raptum
plorat et viris animumque moresque
aureos educit in astra nigroque
invidet Orco.

Multa Dircaeum levat aura cycnum,
tendit, Antoni, quotiens in altos
nubium tractus; ego apis Matinae
more modoque

grata carpentis thyma per laborem
plurimum circa nemus uvidique
Tiburis ripas operosa parvus
carmina fingo.

Concines maiore poeta plectro
Caesarem, quandoque trahet ferocis
per sacrum clivum merita decorus
fronde Sygambros;

quo nihil maius meliusve terris
fata donavere bonique divi
nec dabunt, quamvis redeant in aurum
tempora priscum.

Concines laetosque dies et urbis
publicum ludum super impetrato
fortis Augusti reditu forumque
litibus orbum.

Tum meae, si quid loquar audiendum,
vocis accedet bona pars, et: 'O sol
pulcher, o laudande!' canam recepto
Caesare felix;

teque, dum procedis, io Triumphe!
non semel dicemus, io Triumphe!
civitas omnis, dabimusque divis
tura benignis.

Te decem tauri totidemque vaccae,
me tener soluet vitulus, relicta
matre qui largis iuvenescit herbis
in mea vota,

fronte curuatos imitatus ignis
tertius lunae referentis ortum,
qua notam duxit niveus videri,
cetera fuluus.

III

Quem tu, Melpomene, semel nascentem placido lumine videris,
illum non labor Isthmius clarabit pugilem, non equus impiger

curru ducet Achaico victorem, neque res bellica Deliis
ornatum foliis ducem, quod regum tumidas contuderit minas,

ostendet Capitolio; sed quae Tibur aquae fertile praefluunt
et spissae nemorum comae fingent Aeolio carmine nobilem.

Romae principis urbium dignatur suboles inter amabilis
vatum ponere me choros, et iam dente minus mordeor invido.

O testudinis aureae dulcem quae strepitum, Pieri, temperas,
o mutis quoque piscibus donatura cycni, si libeat, sonum,

totum muneris hoc tui est, quod monstror digito praetereuntium
Romanae fidicen lyrae; quod spiro et placeo, si placeo, tuum est.

IV

Qualem ministrum fulminis alitem,
cui rex deorum regnum in avis vagas
permisit expertus fidelem Iuppiter in Ganymede flavo,

olim iuventas et patrius vigor
nido laborum protulit inscium
vernique iam nimbis remotis insolitos docuere nisus

venti paventem, mox in ovilia
demisit hostem vividus impetus,
nunc in reluctantis dracones egit amor dapis atque pugnae;

qualemue laetis caprea pascuis
intenta fulvae matris ab ubere
iam lacte depulsum leonem dente novo peritura vidit:

videre Raeti bella sub Alpibus
Drusum gerentem; Vindelici – quibus
mos unde deductus per omne tempus Amazonia securi

dextras obarmet, quaerere distuli,
nec scire fas est omnia – sed diu
lateque victrices catervae consiliis iuvenis revictae

sensere, quid mens rite, quid indoles
nutrita faustis sub penetralibus
posset, quid Augusti paternus in pueros animus Nerones.

Fortes creantur fortibus et bonis;
est in iuvencis, est in equis patrum
virtus neque inbellem feroces progenerant aquilae columbam;

doctrina sed vim promovet insitam
rectique cultus pectora roborant;
utcumque defecere mores, indecorant bene nata culpae.

Quid debeas, o Roma, Neronibus,
testis Metaurum flumen et Hasdrubal
devictus et pulcher fugatis ille dies Latio tenebris,

qui primus alma risit adorea,
dirus per urbes Afer ut Italas
ceu flamma per taedas vel Eurus per Siculas equitavit undas.

Post hoc secundis usque laboribus
Romana pubes crevit et impio
vastata Poenorum tumultu fana deos habuere rectos;

dixitque tandem perfidus Hannibal:
'Cerui, luporum praeda rapacium,
sectamur ultro, quos opimus fallere et effugere est triumphus.

Gens, quae cremato fortis ab Ilio
iactata Tuscis aequoribus sacra
natosque maturosque patres pertulit Ausonias ad urbes,

duris ut ilex tonsa bipennibus
nigrae feraci frondis in Algido,
per damna, per caedes ab ipso ducit opes animumque ferro.

Non hydra secto corpore firmior
vinci dolentem crevit in Herculem,
monstrumue submisere Colchi maius Echioniaeve Thebae.

Merses profundo, pulchrior evenit;
luctere, multa proruet integrum
cum laude victorem geretque proelia coniugibus loquenda.

Carthagini iam non ego nuntios
mittam superbos; occidit, occidit
spes omnis et fortuna nostri nominis Hasdrubale interempto.

Nil Claudiae non perficient manus,
quas et benigno numine Iuppiter
defendit et curae sagaces expediunt per acuta belli'.

V

Divis orte bonis, optume Romulae
custos gentis, abes iam nimium diu;
maturum reditum pollicitus patrum
sancto consilio redi.

Lucem redde tuae, dux bone, patriae;
instar veris enim voltus ubi tuus
adfulsit populo, gratior it dies
et soles melius nitent.

Ut mater iuvenem, quem Notus invido
flatu Carpathii trans maris aequora
cunctantem spatio longius annuo
dulci distinet a domo,

votis ominibusque et precibus vocat,
curvo nec faciem litore dimovet,
sic desideriis icta fedelibus
quaerit patria Caesarem.

Tutus bos etenim rura perambulat,
nutrit rura Ceres almaque Faustitas,
pacatum volitant per mare navitae,
culpari metuit fides,

nullis polluitur casta domus stupris,
mos et lex maculosum edomuit nefas,
laudantur simili prole puerperae,
culpam poena premit comes.

Quis Parthum paveat, quis gelidum Scythen,
quis Germania quos horrida parturit
fetus incolumi Caesare? Quis ferae
bellum curet Hiberiae?

Condit quisque diem collibus in suis
et vitem viduas ducit ad arbores;
hinc ad vina redit laetus et alteris
te mensis adhibet deum;

te multa prece, te prosequitur mero
defuso pateris et Laribus tuum
miscet numen, uti Graecia Castoris
et magni memor Herculis.

'Longas o utinam, dux bone, ferias
praestes Hesperiae!' dicimus integro
sicco mane die, dicimus uvidi,
cum sol Oceano subest.

VI

Dive, quem proles Niobea magnae
vindicem linguae Tityosque raptor
sensit et Troiae prope victor altae
Pthius Achilles,

ceteris maior, tibi miles impar,
filius quamvis Thetidis marinae
Dardanas turris quateret tremenda
cuspide pugnax.

Ille mordaci velut icta ferro
pinus aut inpulsa cupressus Euro
procidit late posuitque collum in
pulvere Teucro;

ille non inclusus equo Minervae
sacra mentito male feriatos
troas et laetam Priami choreis
falletet aulam;

sed palam captis gravis, heu nefas, heu!
nescios fari pueros Achiuis
ureret flammis, etiam latentem
matris in alvo,

ni tuis flexus Venerisque gratae
vocibus divom pater adnuisset
rebus Aeneae potiore ductos
alite muros.

Doctor argutae fidicen Thaliae,
Phoebe, qui Xantho lavis amne crinis,
Dauniae defende decus Camenae,
levis Agyieu.

Spiritum Phoebus mihi, Phoebus artem
carminis nomenque dedit poetae.
Virginum primae puerique claris
patribus orti,

Deliae tutela deae, fugacis
lyncas et ceruos cohibentis arcu,
Lesbium servate pedem meique
pollicis ictum,

rite Latonae puerum canentes,
rite crescentem face Noctilucam,
prosperam frugum celeremque pronos
voluere mensis.

Nupta iam dices: 'Ego dis amicum,
saeculo festas referente luces,
reddidi carmen docilis modorum
vatis Horati.'

VII

Diffugere nives, redeunt iam gramina campis
arboribusque comae; mutat terra vices et decrescentia ripas
flumina praetereunt;

Gratia cum Nymphis geminisque sororibus audet
ducere nuda choros. Inmortalia ne speres, monet annus et almum
quae rapit hora diem.

Frigora mitescunt Zephyris, ver proterit aestas,
interitura simul pomifer autumnus fruges effuderit, et mox
bruma recurrit iners.

Damna tamen celeres reparant caelestia lunae:
nos ubi decidimus quo pater Aeneas, quo dives Tullus et Ancus,
puluis et umbra sumus.

Quis scit an adiciant hodiernae crastina summae
tempora di superi? Cuncta manus avidas fugient heredis, amico
quae dederis animo.

Cum semel occideris et de te splendida Minos
fecerit arbitria, non, Torquate, genus, non te facundia, non te
restituet pietas;

infernis neque enim tenebris Diana pudicum
liberat Hippolytum, nec Lethaea valet Theseus abrumpere caro
vincula Pirithoo.

VIII

Donarem pateras grataque commodus,
Censorine, meis aera sodalibus,
donarem tripodas, praemia fortium
Graiorum neque tu pessuma munerum
ferres, divite me scilicet arti
quas aut Parrhasius protulit aut Scopas,
hic saxo, liquidis ille coloribus
sollers nunc hominem ponere, nunc deum.
Sed non haec mihi vis, non tibi talium
res est aut animus deliciarum egen
Gaudes carminibus; carmina possumus
donare et pretium dicere muneri.
Non incisa notis marmora publicis,
per quae spiritus et vita redit bonis
post mortem ducibus, non celeres fug
reiectaeque retrorsum Hannibalis minae,
non incendia Carthaginis impiae
eius, qui domita nomen ab Africa
lucratus rediit, clarius indicant
laudes quam Calabrae Pierides, nequ
si chartae sileant quod bene feceris,
mercedem tuleris. Quid foret Iliae
Mauortisque puer, si taciturnitas
obstaret meritis invida Romuli?
Ereptum Stygiis fluctibus Aeac
virtus et favor et lingua potentium
vatum divitibus consecrat insulis.
Dignum laude virum Musa vetat mori,
caelo Musa beat. Sic Iovis interest
optatis epulis impiger Hercule
clarum Tyndaridae sidus ab infimis
quassas eripiunt aequoribus rates,
ornatus viridi tempora pampino
Liber vota bonos ducit ad exitus.

IX

Ne forte credas interitura quae
longe sonantem natus ad Aufidum
non ante volgatas per artis verba loquor socianda chordis:

non, si priores Maeonius tenet
sedes Homerus, Pindaricae latent
Ceaeque et Alcaei minaces Stesichoriue graves Camenae;

nec siquid olim lusit Anacreon,
delevit aetas; spirat adhuc amor
vivuntque commissi calores Aeoliae fidibus puellae.

Non sola comptos arsit adulteri.
crines et aurum uestibus inlitum
mirata regalisque cultus et comites Helene Lacaena

primusve Teucer tela Cydonio
direxit arcu; non semel Ilios
vexata; non pugnavit ingens Idomeneus Sthenelusue solus

dicenda Musis proelia; non ferox
Hector vel acer Deiphobus gravis
excepit ictus pro pudicis coniugibus puerisque primus.

Vixere fortes ante Agamemnona
multi; sed omnes inlacrimabiles
urgentur ignotique longa nocte, carent quia vate sacro.

Paulum sepultae distat inertiae
celata virtus. Non ego te meis
chartis inornatum silebo totve tuos patiar labores

impune, Lolli, carpere lividas
obliviones. Est animus tibi
rerumque prudens et secundis temporibus dubiisque rectus,

vindex avarae fraudis et abstinens
ducentis ad se cuncta pecuniae,
consulque non unius anni, sed quotiens bonus atque fidus

iudex honestum praetulit utili,
reiecit alto dona nocentium
voltu, per obstantis catervas explicuit sua victor arma.

Non possidentem multa vocaveris
recte beatum; rectius occupat
nomen beati, qui deorum muneribus sapienter uti

duramque callet pauperiem pati
peiusque leto flagitium timet,
non ille pro caris amicis aut patria timidus perire.

X

O crudelis adhuc et Veneris muneribus potens,
insperata tuae cum veniet pluma superbiae
et, quae nunc umeris involitant, deciderint comae,
nunc et qui color est puniceae flore prior rosae

mutatus Ligurinum in faciem verterit hispidam,
dices, heu, quotiens te speculo videris alterum:
'Quae mens est hodie, cur eadem non puero fuit,
vel cur his animis incolumes non redeunt genae?'

XI

Est mihi nonum superantis annum
plenus Albani cadus, est in horto,
Phylli, nectendis apium coronis,
est hederae vis

multa, qua crinis religata fulges,
ridet argento domus, ara castis
vincta verbenis avet immolato
spargier agno;

cuncta festinat manus, huc et illuc
cursitant mixtae pueris puellae,
sordidum flammae trepidant rotantes
vertice fumum.

Ut tamen noris quibus advoceris
gaudiis, Idus tibi sunt agendae,
qui dies mensem Veneris marinae
findit Aprilem,

iure sollemnis mihi sanctiorque
paene natali proprio, quod ex hac
luce Maecenas meus affluentis
ordinat annos.

Telephum, quem tu petis, occupavit
non tuae sortis iuvenem puella
dives et lasciva tenetque grata
compede vinctum.

Terret ambustus Phaethon avaras
spes et exemplum grave praebet ales
Pegasus terrenum equitem gravatus
Bellerophontem,

semper ut te digna sequare et ultra
quam licet sperare nefas putando
disparem vites. Age iam, meorum
finis amorum

(non enim posthac alia calebo
femina), condisce modos, amanda
voce quos reddas; minuentur atrae
carmine curae.

XII

Iam veris comites, quae mare temperant,
impellunt animae lintea Thraciae,
iam nec prata rigent, nec fluvii strepunt
hiberna nive turgidi.

Nidum ponit, Ityn flebiliter gemens,
infelix avis et Cecropiae domus
aeternum obprobrium, quod male barbaras
regum est ulta libidines.

Dicunt in tenero gramine pinguium
custodes ovium carmina fistula
delectantque deum, cui pecus et nigri
colles Arcadiae placent.

Adduxere sitim tempora, Vergili;
sed pressum Calibus ducere Liberum
si gestis, iuvenum nobilium cliens,
nardo vina merebere.

Nardi parvus onyx eliciet cadum,
qui nunc Sulpiciis accubat horreis,
spes donare novas largus amaraque
curarum eluere efficax.

Ad quae si properas gaudia, cum tua
velox merce veni; non ego te meis
inmunem meditor tinguere poculis,
plena dives ut in domo.

Verum pone moras et studium lucri,
nigrorumque memor, dum licet, ignium
misce stultitiam consiliis brevem:
dulce est desipere in loco.

XIII

Audivere, Lyce, di mea vota, di
audivere, Lyce: fis anus, et tamen
vis formosa videri ludisque et bibis impudens

et cantu tremulo pota Cupidinem
lentum sollicitas. Ille virentis et
doctae psallere Chiae pulchris excubat in genis.

Importunus enim transvolat aridas
quercus et refugit te quia luridi
dentes, te quia rugae turpant et capitis nives.

Nec Coae referunt iam tibi purpurae
nec cari lapides tempora, quae semel
notis condita fastis inclusit volucris dies.

Quo fugit Venus, heu, quoue color, decens
quo motus? Quid habes illius, illius,
quae spirabat amores, quae me surpuerat mihi,

felix post Cinaram notaque et artium
gratarum facies? Sed Cinarae brevis
annos fata dederunt, servatura diu parem

cornicis vetulae temporibus Lycen,
possent ut iuvenes visere fervidi
multo non sine risu dilapsam in cineres facem.

XIV

Quae cura patrum quaeve Quiritium
plenis honorum muneribus tuas,
Auguste, virtutes in aevum per titulos memoresque fastus

aeternet, o qua sol habitabilis
inlustrat oras maxime principum?
quem legis expertes Latinae Vindelici didicere nuper

quid Marte posses. Milite nam tuo
Drusus Genaunos, inplacidum genus,
Breunosque velocis et arces Alpibus impositas tremendis

deiecit acer plus vice simplici.
Maior Neronum mox grave proelium
commisit immanisque Raetos auspiciis pepulit secundis,

spectandus in certamine Martio,
devota morti pectora liberae
quanti fatigaret ruinis, indomitas prope qualis undas

exercet Auster Pleiadum choro
scindente nubes, impiger hostium
vexare turmas et frementem mittere equum medios per ignis.

Sic tauriformis volvitur Aufidus,
qui regna Dauni praefluit Apuli,
cum saevit horrendamque cultis diluviem meditatur agris,

ut barbarorum Claudius agmina
ferrata vasto diruit impetu
primosque et extremos metendo stravit humum sine clade victor,

te copias, te consilium et tuos
praebente divos. Nam tibi quo die
portus Alexandrea supplex et vacuam patefecit aulam,

Fortuna lustro prospera tertio
belli secundos reddidit exitus
laudemque et optatum peractis imperiis decus arrogavit.

Te Cantaber non ante domabilis
Medusque et Indus, te profugus Scythes
miratur, o tutela praesens Italiae dominaeque Romae;

te fontium qui celat origines
Nilusque et Hister, te rapidus Tigris,
te beluosus qui remotis obstrepit Oceanus Britannis,

te non paventis funera Galliae
duraeque tellus audit Hiberiae,
te caede gaudentes Sygambri compositis venerantur armis.

XV

Phoebus volentem proelia me loqui
victas et urbes increpuit lyra,
ne parva Tyrrhenum per aequor vela darem. Tua, Caesar, aetas

fruges et agris rettulit uberes
et signa nostro restituit Iovi
derepta Parthorum superbis postibus et vacuum duellis

Ianum Quirini clausit et ordinem
rectum evaganti frena licentiae
iniecit emovitque culpas et veteres revocavit artes

per quas Latinum nomen et Italae
crevere vires famaque et imperi
porrecta maiestas ad ortus solis ab Hesperio cubili.

Custode rerum Caesare non furor
civilis aut vis exiget otium,
non ira, quae procudit enses et miseras inimicat urbes.

Non qui profundum Danuvium bibunt
edicta rumpent Iulia, non Getae,
non Seres infidique Persae, non Tanain prope flumen orti.

Nosque et profestis lucibus et sacris
inter iocosi munera Liberi
cum prole matronisque nostris rite deos prius adprecati,

virtute functos more patrum duces
Lydis remixto carmine tibiis
Troiamque et Anchisen et almae progeniem Veneris canemus.

КНИГА ПЕРВАЯ

1

Славный внук, Меценат, праотцев царственных,
О отрада моя, честь и прибежище!
Есть такие, кому высшее счастие
Пыль арены дает в беге увертливом

Раскаленных колес: пальма победная
Их возносит к богам, мира властителям.
Есть другие, кому любо избранником
Быть квиритов толпы, пылкой и ветреной.

Этот счастлив, когда с поля ливийского
Он собрал урожай в житницы бережно;
А того, кто привык плугом распахивать
Лишь отцовский удел, – даже и Аттала

Всем богатством, увы, в море не выманишь
Кораблем рассекать волны коварные.
А купца, если он, бури неистовой
Устрашася, начнет пылко расхваливать

Мир родимых полей, – вновь за починкою
Видим мы корабля в страхе пред бедностью.
Есть иные, кому с чашей вина сам-друг.
Любо день коротать, лежа под деревом

Земляничным, в тени ласковой зелени,
Или у родника вод заповеданных.
Многих лагерь манит, – зык перемешанный
И рогов, и трубы, и ненавистная

Матерям всем война. Зимнего холода
Не боясь, о жене нежной не думая,
Все охотник в лесу, – лань ли почуяла
Свора верных собак, сети ль кабан прорвал.

Но меня только плющ, славных отличие,
К вышним близит, меня роща прохладная,
Там, где Нимф хоровод легкий с Сатирами,
Ставит выше толпы, – только б Евтерпа лишь

В руки флейты взяла, и Полигимния
Мне наладить пришла лиру лесбийскую.
Если ж ты сопричтешь к лирным певцам меня,
Я до звезд вознесу гордую голову.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

2

Вдосталь снега слал и зловещим градом
Землю бил Отец и смутил весь Город,
Ринув в кремль святой огневые стрелы
Гневной десницей.

Страх навел на все племена он, вновь бы
Грозный Пирры век не настал, смущенной
Чудом: вот Протей свое стадо гонит
К горным высотам;

Стаи рыб стоят на вершинах вязов,
Там, где был приют лишь голубкам ведом;
Вот плывут в волнах над залитым лесом
Робкие лани.

Так и нынче: прочь от брегов этрусских
Желтый Тибр, назад повернувши волны,
Шел дворец царя сокрушить и Весты
Храм заповедный,

Риму мстить грозя за печаль супруги,
Впавшей в скорбь, – хоть сам не велел Юпитер -
Волны мчал он, брег затопляя левый,
Илии предан.

Мало юных – грех то отцов – услышат
Весть, как деды их, заострив железо,
Друг на друга шли – лучше нес бы меч их
Гибель парфянам.

Звать каких богов мы должны, чтоб Рима
Гибель отвратить? Как молить богиню
Чистым девам тут, если мало внемлет
Веста молитвам?

Грех с нас жертвой смыть на кого возложит
Бог Юпитер? О Аполлон, прийди же,
Вещий бог, рамен твоих блеск прикрывши
Облаком темным.

Ты ль, Венера, к нам снизойдешь с улыбкой -
Смех и Пыл любви вкруг тебя витают:
Ты ль воззришь на нас, твой народ забытый,
Марс-прародитель?

Упоен игрой бесконечно долгой,
Любишь брани клик ты, сверканье шлемов,
Грозный марсов вид над залитым кровью
Вражеским трупом.

Ты ль, крылатый сын благодатной Майи,
Нас спасешь? Приняв человека образ,
Ты согласье дал ведь носить здесь имя
"Цезаря мститель".

В небо ты поздней возвратись, желанный;
Дольше будь меж нас: хоть злодейства наши
Гнев твой будят, ты не спеши умчаться,
Ветром стремимый,

Ввысь. И тешься здесь получать триумфы,
Зваться здесь отцом, гражданином первым.
Будь нам вождь, не дай без отмщенья грабить
Конным парфянам.
Пер. Н. С. Гинцбурга

3

Пусть же правят тобой, корабль,
Мать-Киприда, лучи братьев Елены – звезд, Ветров царь и отец – Эол,
Всех скрутив остальных, Япига лишь пустив.

Дан Вергилий тебе: твой долг
Сохранить его нам, берегу Аттики, - Вняв мольбе, – невредимым сдать:
Вместе с ним ты спасешь часть и моей души.

Знать, из дуба иль меди грудь
Тот имел, кто дерзнул первым свой хрупкий челн Вверить грозным волнам: ему
Страх внушить не могли Африка злой порыв

В дни борьбы с Аквилоном, всход
Льющих ливни Гиад, ярости полный Нот - Бурных Адрия вод судья:
Хочет – волны взметет, хочет – уложит вновь.

Поступь смерти страшна ль была
Для того, кто без слез чудищ морских видал. Гребни вздувшихся грозно волн,
Скал ужасных гряды Акрокеравния?

Пользы нет, что премудрый бог
Свет на части рассек, их разобщил водой, Раз безбожных людей ладьи
Смеют все ж проплывать вод заповедных ширь.

Дерзко рвется изведать все
Род людской и грешит, став на запретный путь: Сын Напета дерзостный
Злой обман совершив, людям огонь принес;

После кражи огня с небес,
Вслед чахотка и с ней новых болезней полк Вдруг на землю напал, и вот
Смерти день роковой, прежде медлительный,

Стал с тех пор ускорять свой шаг.
Высь небес испытал хитрый Дедал, надев Крылья – дар не людей, а птиц;
Путь себе Геркулес чрез Ахеронт пробил.

Нет для смертного трудных дел:
Нас к самим небесам гонит безумье, – так, Наших ради деяний злых,
Бог Юпитер не мог молний ослабить гнев.
Пер. Н. С. Гинцбурга

4

Злая сдается зима, сменялся вешней лаской ветра;
Влекут на блоках высохшие днища; Хлевы не радуют скот, а пахарю стал огонь не нужен;
Луга седой не убеляет иней,

И при сияньи луны Венера уж водит хороводы,
И Граций нежных среди Нимф фигуры Такт отбивают ногой, пока еще не успел Циклопам
Вулкан, пылая, разогреть все кузни.

Надо теперь украшать нам головы свежим миртом, или
Цветам теми, что одели землю. В роще тенистой теперь вновь надо нам принести в дар Фавну
Ягненка или козлика – на выбор.

Бледная ломится смерть одной все и тою же ногою
В лачуги бедных и в царей чертоги. Сестий счастливый! Нам жизнь короткая возбраняет планы.
К тебе уж близки Ночь и теней царство,

Как и Плутона жилье унылое, где лишь водворишься,
Не будешь больше возглавлять пирушки, Ни любоваться красой Ликида, что ныне восхищает
Всю юность, – вскоре ж дев зазнобой станет.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

5

Кто тот юноша был, Пирра, признайся мне,
Что тебя обнимал в гроте приветливом,
Весь в цветах, раздушенный, – Для кого не украсила

Ты и светлых кудрей? Сколько же раз потом
Веру в счастье свое будет оплакивать
И дивиться жестоким Волнам, бурею вызванным,

Тот, кто полон тобой, кто так надеется
Вечно видеть тебя верной и любящей
И не ведает ветра Перемен. О несчастные

Все, пред кем ты блестишь светом обманчивым!
Про меня же гласит надпись священная,
Что мной влажные ризы Богу моря уж отданы.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

6

Пусть тебя, храбреца многопобедного,
Варий славит – орел в песнях Меонии -
За дружины лихой подвиги на море
И на суше с тобой вождем.

Я ль, Агриппа, дерзну петь твои подвиги,
Гнев Ахилла, к врагам неумолимого,
Путь Улисса морской, хитролукавого,
И Пелоповы ужасы?

Стыд и Музы запрет, лировладычицы
Мирной, мне не велят, чуждому подвигов,
Что велик в мелочах, Цезаря славного
И тебя унижать хвалой.

Как достойно воспеть Марса в броне стальной,
Мериона, что крыт пылью троянскою,
И Тидида вождя, мощной Палладою
До богов вознесенного?

Я пою о пирах и о прелестницах,
Острый чей ноготок страшен для юношей,
Будь я страстью объят или не мучим ей,
Я – поэт легкомысленный.
Пер. Г. Ф. Церетели

7

Пусть кто хочет поет дивный Родос, иль Митилену,
Или Эфес, иль Коринф у двуморья, Фивы, град Вакха, поет, иль поет Аполлоновы Дельфы
Славные, иль Фессалийскую Темпу.

Только заботы и есть у других, чтобы длинною песнью
Славить столицу безбрачной Паллады И украшать чело отовсюду взятой оливой.
Кто восхвалением занят Юноны,

Конный пусть славит Аргос и с ним золотые Микены.
Мне же не так по душе терпеливый Лакедемон и простор полей многоплодной Лариссы,
Как Албунеи чертог говорливой,

Быстрый Анио ток, и Тибурна рощи, и влажный
Берег зыбучий в садах плодовитых. Как иногда ясный Нот гонит тучи с туманного неба
И не всегда он дожди порождает,

Так же и ты, мой Планк, и печали и тягости жизни
Нежным вином разгонять научайся, Если владеет тобой значками блистающий лагерь,
Или Тибур приманил густотенный.

Тевкр, когда покидал Саламин и отца, как изгнанник,
Все же вином увлажнил свои кудри И, возложивши на них венок из тополя веток,
Так обратился к друзьям огорченным:

"Нас куда бы ни мчала судьба, что родителя лучше,
В путь мы пойдем, о соратники-други, – Где предводителем Тевкр, где боги за Тевкра, крушиться
Нечего: ведь Аполлон непреложно

Нам обещал на земле обрести Саламин неизвестный.
Вы, храбрецы, что со мною и раньше Много горя снесли, вином отгоните заботы, –
Завтра опять в беспредельное море!"
Пер. Г. Ф. Церетели

8

Лидия, о, скажи мне,
Ради всех богов, для чего ты Сибариса губишь Страстью своей? Зачем он
Стал чуждаться игр, не терпя пыли арены знойной,

И не гарцует больше
Он среди других молодцов, галльских коней смиряя Прочной уздой зубчатой?
Иль зачем он стал желтых вод Тибра бояться, – точно

Яда змеи, елея
Избегать, и рук, к синякам прежде привычных, ныне Не упражняет боем
Тот, кто ловко диск и копье раньше метал за знаки?

Что ж? Он быть спрятан хочет,
Как Фетиды сын, говорят, скрыт был под женским платьем, Чтобы не пасть, с ликийцев
Ратями сойдясь, средь борьбы у обреченной Трои?
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

9

Смотри: глубоким снегом засыпанный,
Соракт белеет, и отягченные
Леса с трудом стоят, а реки Скованы прочно морозом лютым.

Чтоб нам не зябнуть, нового топлива
В очаг подбрось и полною чашею
Черпни из амфоры сабинской О Талиарх, нам вина постарше!

Богам оставь на волю все прочее:
Лишь захотят – и ветер бушующий
В морях спадет, и не качнутся Ни кипарисы, ни старый ясень.

О том, что ждет нас, брось размышления,
Прими, как прибыль, день нам дарованный
Судьбой и не чуждайся, друг мой, Ни хороводов, ни ласк любовных.

Пока далеко старость угрюмая,
И ты цветешь. Пусть ныне влекут тебя
И состязанья, и в урочный Вечера час нежный лепет страсти;

И пусть порою слышится девичий
Предатель-смех, где милая спряталась,
И будет у тебя запястье Или колечко любви залогом.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

10

Вещий внук Атланта, Меркурий! Мудро
Ты смягчил людей первобытных нравы
Тем, что дал им речь и благой обычай
Ввел состязаний.

Вестник всех богов, я тебя прославлю
Песней. Ты творец криворогой лиры,
Мастер в шутку все своровать и спрятать,
Что бы ни вздумал.

Ты малюткой раз Аполлона стадо
Ловко скрыл, угнав. "Не отдашь коль..." – грозно
Тот стращал, – и вдруг рассмеялся: видит -
Нет и колчана.

Ты Приама вел незаметно ночью:
Выкуп ценный нес он за тело сына,
В вражий стан идя меж огней дозорных
Мимо Атридов.

В край блаженный ты беспорочных души
Вводишь; ты жезлом золотым смиряешь
Сонм бесплотный – мил и богам небесным,
Мил и подземным.
Пер. Н. С. Гинцбурга

11

Не расспрашивай ты, ведать грешно, мне и тебе какой,
Левконоя, пошлют боги конец, и вавилонские
Числа ты не пытай. Лучше терпеть, что бы ни ждало нас, –
Дал Юпитер в удел много ль нам зим или последнюю,

Что в скалистых брегах ныне томит море Тирренское
Бурей. Будь же мудра, вина цеди. Долгой надежды нить
Кратким сроком урежь. Мы говорим, время ж завистное
Мчится. Пользуйся днем, меньше всего веря грядущему.
Пер. С. В. Шервинского

12

Мужа ты какого, героя ль, бога ль
Лирой хочешь петь или резкой флейтой,
Клио? Имя чье будет вторить всюду
Эхо шутливо?

Там, где тень дают Геликона рощи,
Там, где Пинда высь или Гем холодный,
Шли откуда вслед за певцом Орфеем
Рощи покорно?

Матерью учен, замедлял поток он
Бурных рек, ветров умерял порывы;
Шли за ним дубы по следам, внимая
Струнам певучим.

Что я смею петь до хвалы обычной
Всех Отцу? Людей и богов делами
Правит он во все времена, землею,
Морем и небом.

Выше, чем он сам, ничего нет в мире,
И ничто ему не равно по славе.
Ближе всех к нему занимает место
Дева Паллада,

Что смела в боях. Не пройду молчаньем
Вас: о Вакх! о ты, что зверям враждебна,
Дева! ты, о Феб, что внушаешь страх всем
Меткой стрелою!

В честь Алкида я буду петь и Леды -
Близнецов: один был кулачным боем
Славен, тот – ездой на конях. Блеснут лишь
Путникам оба,

Вод поток со скал, торопясь, стекает,
Ветры стихнут вдруг, разбегутся тучи,
Горы грозных волн – то богов веленье -
В море спадают.

Ромула ль затем, времена ли мира
В царство Нумы петь мне, не знаю, Приска ль
Гордые пучки, иль конец Катона,
Славы достойный.

Регула равно я и Скавров вспомню;
Павла, что лишил себя жизни, видя
Вражьих сил успех; как Фабриций чист был,
Вспомню я с Музой.

Как служить войне и косматый Курий
Должен был, равно и Камилл, суровой
Бедностью тесним и именьем скудным,
Дедов наследством.

Словно древа ствол у Марцеллов слава
С каждым днем растет, и средь них сверкает
Юлиев звезда, как в светилах меньших
Месяц сияет.

О отец и страж ты людского рода,
Сын Сатурна! Рок поручил охрану
Цезаря тебе: пусть вторым он правит,
Царствуй ты первым.

Все равно, триумф заслужив, кого он
В Рим введет: парфян ли смиренных, Лаций
Мнивших взять, вождей ли индийцев, серов
С края Востока, –

Пусть на радость всем он землею правит,
Ты ж Олимп тряси колесницей грозной,
Стрелы молний шли нечестивым рощам
Гневной десницей.
Пер. Н. С. Гинцбурга

13

Как похвалишь ты, Лидия,
Розоватый ли цвет шеи у Телефа, Руки ль белые Телефа, –
Желчью печень моя переполняется.

И тогда не владею я
Ни умом ни лицом: слезы украдкою По щекам моим катятся,
Выдавая огонь, сердце сжигающий.

Я сгораю, когда тебе
Буйный хмель запятнал плечи прекрасные, Или пламенный юноша
Зубом запечатлел след на губе твоей.

Не надейся любезною
Быть надолго тому, кто так неистово Милый ротик уродует,
У Венеры самой нектар отведавший.

Те лишь много крат счастливы,
Кто связался навек прочными узами: Им, не слушая жалобы,
Не изменит любовь раньше, чем смерть придет.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

14

О корабль, отнесут в море опять тебя
Волны. Что ты? Постой! Якорь брось в гавани!
Неужель ты не видишь, Что твой борт потерял уже

Весла, – бурей твоя мачта надломлена, –
Снасти жутко трещат, – скрепы все сорваны,
И едва уже днище Может выдержать властную

Силу волн? У тебя нет уж ни паруса
Ни богов на корме, в бедах прибежища.
Хоть сосною понтийской - Леса знатного дочерью -

Ты, как матерью, горд, – род ни причем уж твой:
На твой борт расписной можно ль надеяться
Моряку? Ведь ты будешь Только ветра игралищем.

О недавний предмет помысла горького,
Пробудивший теперь чувства сыновние,
Не пускайся ты в море, Что шумит меж Цикладами!
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

15

Хитрый в Трою когда на корабле пастух
Вез Елену с собой гостеприимную, –
Вверг в бездействие вдруг ветры Нерей, чтоб мог
Злые судьбы ему вещать:

"В дом родной при дурных знаменьях ты везешь
Ту, кого возвратить требует много войск
Греков, давших обет брак уничтожить твой
Вместе с царством Приама всем.

Сколько пота, увы, людям, коням грозит!
Роду Дардана ты сколько смертей везешь!
Вот Паллада уже шлем, колесницу, щит -
Все готовит в жестокий бой.

Пусть Венеры самой гордый защитой ты
Чешешь кудри свои, женам чаруешь слух
Песней, чуждой войне, нежной кифарой, – все
Тщетно. Тщетно от острых стрел,

Копий тяжких и всех брани тревог бежать
Мнишь ты в спальне; Аякс быстрый найдет тебя.
Пусть хоть поздно, увы, все ж, любодей, узнай:
Будут кудри твои в пыли.

Гибель роду троян – видишь ли ты – несут
Сын Лаэрта – Улисс, Нестро – Пилосский царь.
Здесь бежит за тобой Тевкр саламинец, там -
Сфенел, с битвой знаком: коней

Мастер он укрощать, он коневод лихой:
Их ничто не страшит. Вот Мерион – стрелок,
Вот, храбрейший отца, страстно Тидид, ярясь
Жаждет – грозный – найти тебя.

Ты же, словно олень, волка завидя вдруг
В дальнем луга краю, мчится, траву забыв -
Так и ты побежишь, трус, запыхавшийся,
Хоть не то обещал ты ей.

Пусть отсрочит конец Трои и жен ее
Гнев Ахилла и флот, битвы с врагом прервав, –
Все ж, когда протечет ряд неизбежных зим,
Греки град Илион сожгут".
Пер. Н. С. Гинцбурга

16

О дочь, красою мать превзошедшая,
Сама придумай казнь надлежащую
Моим, злословья полным, ямбам В волнах морских иль в огне, – где хочешь!

Ни Диндимена в древнем святилище,
Ни Феб, ни Либер не потрясают так
Души жрецов, ни Корибанты Так не грохочут гремящей медью,

Как духи Гнева, коим не страшны ведь
Ни меч германца, ни грозный вал морской,
Ни ярый пламень, ни Юпитер, С грохотом страшным разящий с неба.

Ведь Прометею, чтоб людей создать,
Пришлось сбирать все свойства частицами
И, по преданью, в наши недра Злобы прилить и безумья львиных.

Лишь духи Гнева лютую вызвали
Судьбу Фиеста. Гнев был причиною,
Что города бесследно гибли, После того как на месте стен их

Надменный недруг землю распахивал.
Уйми же гнев свой! В дни моей юности
Ведь и меня лишь пыл сердечный В злобе толкнул написать поспешно

Те ямбы. Ныне горечь прошедшего
Стремлюсь сменить я дружбой и кротостью.
Мою вину мне в новых песнях Дай искупить и верни мне душу!
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

17

Проворный Фавн привык свой Ликей менять
На мой Лукретил дивный и отводить от коз
Жар жгучий летнего полудня, Или же ветер, дождем грозящий.

Сойдя с дороги, самки пахучего
Козла по лесу бродят бестрепетно,
Ища то тмин, то земляничник, И не боясь ни змеи зеленой,

Ни злобы волка, коз похитителя,
Лишь, Тиндарида, нежной свирели звук
Долины огласит и горы Устики с их некрутым подъемом.

Храним богами я, – моя набожность
И песнь им любы! – Здесь в изобилии
Прольются на тебя из рога Щедрого сельских даров богатства.

В долине тихой здесь от жары уйдешь
И песню мне споешь на тесский лад
Про Пенелопу и Цирцею, Что по Улиссу тоской томились.

В тени и в мире будешь лесбийское
Вино здесь пить: здесь с Марсом Семелы сын
Не заведет бранчивой ссоры; Здесь перед Киром дрожать не будешь,

Боясь, чтоб дерзкий, в ревности, слабую
Тебя не тронул дланью несдержанной
И не сорвал с кудрей плетенья Иль неповинных ни в чем покровов.
Пер. Г. Ф. Церетели

18

Вар, дерев никаких ты не сажай раньше священных лоз
В рыхлой почве, вблизи Тибура рощ, подле стен Катила;
Трудным делает Вакх тем, кто не пьет, жизненный путь; нельзя
Едких сердца тревог прочь отогнать, кроме вина, ничем.

Кто же службу в войсках станет, хмельной, иль свою бедность клясть?
Кто не славит тебя, Вакха-отца, сладкой Венеры чар?
Пусть никто не прейдет меры в питье: Либер блюдет предел.
Бой кентавров возник после вина с родом лапифов, – вот

Пьяным лучший урок; Вакх, не щадя, диким фрайкийцам мстит:
То, что можно свершать, то, что нельзя, узкой межой они
Делят, жадные пить. Я же тебя, бог, не дерзну пытать
Против воли твоей; таинств твоих, скрытых от всех плющом,

Я толпе не предам. Радостный бог! Грозных тимпанов звон,
Рог фригийский сдержи, – с ними идут рядом: Любовь к себе
И Тщеславье с пустой, поднятой вверх, меру презрев, главой,
И Болтливость, кому вверенных тайн, словно стеклу, не скрыть.
Пер. Н. С. Гинцбурга

19

Мать страстей беспощадная,
Дионис молодой, с резвою Вольностью, Душу вы повелели мне
Вновь доверить любви, было забытой мной.

Восхищен я Гликерою,
Что сияет светлей мрамора Пароса, Восхищен и задором я
И опасной для глаз прелестью личика.

И бессилен пред натиском
Я Венеры: она с Кипром рассталася; Про парфян ли, про скифов ли, –
Все, что чуждо любви, петь возбраняет мне.

Так подайте ж, прислужники,
Дерна мне, и ветвей свежих, и ладана, И вина с чашей жертвенной;
Да богиня грядет, жертвой смиренная!
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

20

Будешь у меня ты вино простое
Пить из скромных чаш. Но его ведь сам я,
В амфору налив, засмолил в тот день, как
Рукоплескали

Дружно все тебе, лишь в театр вошел ты,
Всадник Меценат дорогой, и, вторя,
Разносил хвалу вдоль реки родимой
Холм Ватикана.

Цекуба вино пей себе ты дома
И каленских лоз дорогую влагу, –
У меня ж фалерн, как и Формий лозы,
Чаш не наполнят.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

21

Пой Диане хвалу, нежный хор девичий,
Вы же пойте хвалу Кинфию, юноши,
И Латоне, любезной Зевсу, богу всевышнему!

Славьте, девы, ее, в реки влюбленную,
Как и в сени лесов хладного Алгида,
Бора на Эриманфе, В кудри Крага зеленого.

Вы же, юноши, все славьте Темпейский дол,
Аполлону родной Делос и светлого
Бога, рамо чье лирой И колчаном украшено.

Пусть он, жаркой мольбой вашею тронутый,
Горе войн отвратит с мором и голодом
От народа, направив Их на персов с британцами!
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

22

Кто душою чист и незлобен в жизни,
Не нужны тому ни копье злых мавров,
Ни упругий лук, ни колчан с запасом
Стрел ядовитых,

Будет ли лежать его путь по знойным
Африки пескам, иль в глуши Кавказа,
Иль в стране чудес, где прибрежье лижут
Волны Гидаспа.

Так, когда брожу я в лесу Сабинском
Без забот, с одной только песней к милой
Палате моей, – с безоружным встречи
Волк избегает.

Равного ж ему не кормили зверя
Давний леса, не рождала даже
И пустыня та, что всех львов питает
Грудью сухою.

Брось меня в страну, где весны дыханье
Не способно жизнь возрождать деревьев,
В тот бесплодный край, что Юпитер гневно
Кроет туманом;

Брось меня туда, где бег солнца близкий
Знойностью лучей обезлюдил землю, –
Лалаги моей разлюблю ль я голос
Или улыбку?
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

23

Ты бежишь от меня, Хлоя, как юная
Лань, которая мать в горах утратила
И напрасно страшится Леса легкого лепета.

Лист взметется ль сухой вешним дыханием,
Шелохнет ли слегка быстрый бег ящериц
Веточку ежевики, – Вся она уже в трепете.

Ведь не тигр я, не лев, страшный сын Ливии,
Чтоб тебя растерзать, хищно набросившись.
Брось за матерью бегать: Зреешь ты для супружества!
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

24

Можно ль меру иль стыд в чувстве знать горестном
При утрате такой? Скорбный напев в меня,
Мельпомена, вдохни, – ты, кому дал Отец
Звонкий голос с кифарою!

Так! Ужели ж навек обнял Квинтилия
Сон? Найдут ли ему в доблестях равного
Правосудья сестра – Честь неподкупная,
Совесть, Правда открытая?

Многим добрым сердцам смерть его горестна,
Но, Вергилий, тебе всех она горестней.
У богов ты, увы, с верой не вымолишь
Друга, что ты доверил им!

И хотя бы умел лучше Орфея ты
Сладкозвучной струной лес привораживать,
Оживишь ли черты лика бескровного,
Раз Меркурий, не знающий

Снисхожденья к мольбам, страшным жезлом своим
Уж коснулся его, чтоб приобщить к теням?
Тяжко! Но перенесть легче с покорностью
То, что нам изменить нельзя.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

25

Реже по ночам в запертые ставни
Раздается стук молодежи дерзкой,
Чтоб прервать твой сон, и покой свой любит
Дверь на пороге,

Что она легко покидала прежде.
Стала слышать ты реже все и реже:
"Сна лишен тобой я, – ужель спокоен,
Лидия, сон твой?"

Увядая, ты по лихим повесам
В свой черед всплакнешь в уголке безлюдном
Под напев ветров, что ярятся пуще
Под новолунье;

И в тот час, когда любострастья пламень,
Что в обычный срок кобылицу бесит,
Распалит тебя, ты возропщешь, плача,
В горьком сознаньи,

Что и плющ и мирт лишь в красе зеленой
Ценит молодежь, предавая воле
Спутника зимы – ледяного ветра
Листья сухие.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

26

Любимец Муз, я грусть и волнения
Отдам развеять ветрам стремительным
В Эгейском море. Безучастен Стал я к тому, кто в стране полночной

Грозит другому, и Тиридата что
Страшит. О Муза, сердцу любезная!
Ключей ты любишь свежесть; свей же, Свей же для Ламия цвет весенний

В венок душистый. Что без тебя моя
Хвала? Достоин быть он прославленным
Тобой и сестрами твоими Плектром лесбийским на струнах новых.
Пер. А П. Семенова-Тян-Шанского

27

Пускать в ход кубки, что для веселия
Даны, – позорно! Нравы фракийские
Оставьте, и держите Вакха Скромного дальше от ссор кровавых.

К вину, к лампадам, право, совсем нейдет
Кинжал мидийский. Вы, собутыльники,
Умерьте крик и гам безбожный И возлежите, склонясь на локоть...

Я должен с вами крепость фалернского
Отведать вместе? Пусть не скрывает брат
Мегиллы Опунтийской, кто же Ранил стрелою его, счастливца!

Охоты нет? Иначе не буду пить!
Любовь какая б ни увлекла тебя,
Палит она огнем не стыдным, – Лишь в благородной любви ты грешен!

Что б ни таил, шепни-ка мне на ухо, –
Тебя не выдам. О злополучный мой,
Какою ты крушим Харибдой, – Пламени лучшего ты достоин!

Какой ведун иль ведьма Фессалии
Тебя изымет зельями? Бог какой?
Триликой сжатого Химерой, Вряд ли тебя и Пегас исторгнет!
Пер. Г. Ф. Церетели

28

Моря, земли и песков измеритель несчетных, Архита,
Скудные ныне тебя покрывают Горсти ничтожного праха у брега Матинского мыса,
Пользы тебе никакой не приносит

То, что эфира обитель исследовал ты и все небо
Мыслью обегал, на смерть обреченный. Пал и Пелопа отец, хоть и был сотрапезник бессмертных,
Умер Тифон, к небесам вознесенный,

Умер Минос, посвященный Юпитером в тайны; владеет
Орк Пантоидом, вернувшимся в Тартар, Хоть доказал он щитом, снятым в Герином храме, что жил он
В пору Троянской войны, утверждая,

Будто лишь кожа да жилы подвластны безжалостной смерти.
Сам же он был знатоком не последним Истин, сокрытых в природе, по-твоему. Но по дороге
К Ночи уходим мы все и к могиле.

Фурии многих дают на потеху свирепому Марсу,
Губит пловцов ненасытное море, Старых и юных гробы теснятся везде: Прозерпина
Злая ничьей головы не минует.

Так и меня потопил в Иллирийских волнах буреносный
Нот, Ориона сходящего спутник. О мореплаватель, ты мне песку хоть летучею гордостью
Кости прикрой и главу, не скупися:

Я ведь могилы лишен. За это пускай все угрозы
Евр от Гесперии волн направляет К рощам Венуэйи, ты ж невредим оставайся: награды
Пусть на тебя справедливый Юпитер

Щедро прольет и Нептун, святыни Тарента хранитель.
Грех совершить ни во что ты не ставишь? Может ведь это и детям твоим повредить неповинным,
Суд по заслугам с возмездием строгим

Ждет и тебя: не пребудут мольбы мои без отмщенья,
Жертвы тебя не спасут никакие. Пусть ты спешишь, – не долга ведь задержка: три горсти
Брось на могилу мою, – и в дорогу!
Пер. Н. С. Гинцбурга

29

Мой Икций, ты ль счастливой Аравии
Сокровищ жаждешь, страшной войной грозишь
Царям непокоренной Савы, Цепи куешь для ужасных мидян?

Какая дева иноплеменница,
Когда в бою падет ее суженый,
Тебе послужит? Что за отрок Чашником будет твоим, кудрявым,

Из свиты царской, стрелы привыкнувший
Метать из лука отчего? Можно ли
Сказать, что Тибр не возвратится, Что не встечет вспять река на горы,

Коль ты, скупивший книги Панетия
И вместе с ними мудрость Сократову,
Нам посулив благое, хочешь Их обменять на испанский панцирь?
Пер. Г. Ф. Церетели

30

Кипр любезный свой ты покинь и, внемля
В ладана волнах тихий зов Гликеры,
В дом ее явись, о Венера, Книда,
Пафа царица!

Пусть с тобой спешат и твой мальчик пылкий,
Грации в своих вольных тканях, Нимфы.
Без тебя тоской повитая Геба,
С ней и Меркурий.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

31

Что просит в новом храме поэт себе
У Аполлона? И с возлиянием
О чем он молит? Не богатых Просит он нив средь полей Сардинских,

Не стад обильных в жаркой Калабрии,
Не злата с костью белой из Индии,
Не тех угодий, что спокойным Током живит молчаливый Лирис.

Пускай снимают гроздья каленские,
Кому Фортуна их предоставила;
Пусть пьет купец хоть золотыми Чашами вина – свою наживу -

Богов любимец, ибо не раз в году
Простор он видит вод Атлантических
Без наказанья. Мне ж оливки, Мне лишь цикорий, да мальвы – пища.

Так дай прожить мне тем, что имею я,
О сын Латоны! Дай мне, молю тебя,
Здоровья и с рассудком здравым Светлую старость в союзе с лирой.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

32

Лира! Нас зовут. Коль в тени мы пели
В час досуга песнь, что прожить достойна
Год иль больше лет, – то сложи теперь мне
Римскую песню.

Первым внял тебе гражданин лесбосский;
Был хотя свиреп на войне он, все же
Меж боев, корабль после бурь причалив
К берегу сырому,

Вакха, Муз он пел и Венеру с сыном,
Что повсюду с ней неразлучен, Лика
Черных блеск очей воспевал, красавца,
Черные кудри.

Феба слава ты, на пирах Юпитер
Рад тебе внимать, от трудов ты сладкий
Отдых всем даешь, я к тебе взываю
Благоговейно!
Пер. Н. С. Гинцбурга

33

Альбий, ты не тужи, в сердце злопамятно
Грех Гликеры нося, в грустных элегиях
Не пеняй, что она младшего возрастом
Предпочла тебе ветрено.

Ликорида, чей лоб сужен изысканно
К Киру страстью горит; Кир же Фолоею
Увлечен; но скорей, впрямь сочетаются,
Козы с волчьим отродием,

Чем Фолоя впадет в любодеяние.
Так Венере самой, видно, уж нравится,
Зло шутя, сопрягать тех, что не сходствуют
Ни душою ни внешностью.

Вот и мне довелось быть, когда лучшая
Улыбалась любовь, скованным с Мирталой,
Что бурливей была моря вдоль выступов
И изгибов Калабрии.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

34

Богов поклонник редкий и ветренный,
Хотя безумной мудрости следуя,
Блуждаю, ныне вспять направить Я принужден свой челнок и прежних

Путей держаться. Ибо Диеспитер,
Обычно тучи молнией режущий,
По небу чистому внезапно Коней промчал с грохотаньем тяжким,

Что потрясает землю недвижную
И зыби рек, и Стикс, и ужасные
Врата Тенара, и Атланта Крайний предел. Только бог сей властен

Высоким сделать низкое, славного
Низринуть сразу, выявив скрытое:
Судьба венец с тебя срывает, Чтобы, ликуя, венчать другого.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

35

Богиня! Ты, что царствуешь в Антии!
Ты властна смертных с низшей ступени ввысь
Вознесть, и гордые триумфы В плач обратить похоронный можешь.

К тебе взывает, слезной мольбой томя,
Крестьянин бедный; вод госпожу, тебя
Зовет и тот, кто кораблями Бурное море дразнить дерзает.

И дак свирепый, скифы, бродя в степях,
Тебя страшатся. Грады, народы все,
Суровый Лаций, властелинов Матери, грозный тиран в порфире -

Трепещут, как бы дерзкой стопою ты
Их власть не свергла; как бы толпа, сойдясь,
"К оружью!" не звала, "к оружью!" Медлящих граждан, чтоб власть низвергнуть.

И Неизбежность ходит с тобой везде,
В руке железной гвозди всегда неся,
Свинец расплавленный и клинья, Скобы кривые – для глыб скрепленья.

Тебя Надежда, редкая Верность чтит,
Но, в белой ткани, вслед за тобой нейдет
В тот час, как в гневе ты оставишь Взысканных домы, облекшись в траур.

Но, руша верность, с блудной женою чернь
Отходит прочь; и все разбегутся врозь
Друзья, допив вино с осадком: Друга ярмо разделять не склонны.

Храни ж, богиня, Цезаря! – В бриттов край
Пойдет он дальний; юношей свежий рой
Храни, чтоб рос он, страх внушая Красному морю, всему Востоку.

Увы! Нам стыдно ран и убийств своих
Граждан! Жестокий род, от каких мы дел
Ушли? Чего не запятнали Мы, нечестивцы? Чего руками,

Богов страшася, юность не тронула?
Дала пощаду чьим алтарям?.. О пусть
Ты вновь мечи перековала б Против арабов и скифов диких!
Пер. Н. С. Гинцбурга

36

Фимиамом и струнами
И закланьем тельца, жертвою должною, Ублажим мы богов за то,
Что Нумиду они к нам из Испании

Невредимым доставили.
Всех лобзая друзей, больше чем Ламия Никого не лобзает он,
Помня, что при одном дядьке взросли они,

Вместе в тогу оделися.
Ныне белой чертой день сей отметим мы! Пусть амфоры чредой идут,
Пляшут ноги пускай, словно у салиев.

Пусть в фракийском питье наш Басе
Дамалиде не сдаст, жадной до выпивки; Пир украсят пусть груды роз,
Плющ живучий и с ним лилия бледная.

Все стремить взоры томные
К Дамалиде начнут, но Дамалида лишь К полюбовнику новому
Будет жаться тесней, чем неотвязный плющ.
Пер. Г. Ф. Церетели

37

Нам пить пора, пора нам свободною
Стопою в землю бить, сотрапезники,
Пора для пышных яств салийских Ложа богов разубрать богаче.

Грехом доселе было цекубское
Из погребов нам черпать, из дедовских,
Пока царица Капитолий Мнила в безумье своем разрушить,

Грозя с толпой уродливых евнухов
Державе нашей смертью позорною.
Не зная для надежд предела, Счастьем она опьянялась сладким.

Но спал задор, – всего лишь один корабль
Ушел огня, и ум, затуманенный
Вином у ней мареотийским, В ужас неложный повергнул Цезарь,

За ней, бегущей вспять от Италии,
Гонясь на веслах... Как за голубкою
Несется коршун, иль за зайцем Ловчий проворный по ниве снежной,

Так мчался Цезарь вслед за чудовищем,
Чтоб цепь накинуть. Но, хоть и женщина,
Меча она не убоялась, Чуждых краев не искала с флотом, –

Нет, умереть желая царицею,
На павший дом взглянула с улыбкою
И злобных змей к груди прижала, Чтобы всем телом впитать отраву:

Она решилась твердо на смерть идти
Из страха, что царицей развенчанной
Ее позорно для триумфа Гордого вражья умчит либурна.
Пер. Г. Ф. Церетели

38

Персов роскошь мне ненавистна, мальчик,
Не люблю венков, заплетенных лыком.
Перестань отыскивать, где осталась
Поздняя роза.

Мирт простой ни с чем не сплетай прилежно,
Я прошу. Тебе он идет, прислужник,
Также мне пристал он, когда под сенью
Пью виноградной.
Пер. С. В. Шервинского

КНИГА ВТОРАЯ

1

Времен Метелла распри гражданские,
Причина войн, их ход, преступления,
Игра судьбы, вождей союзы, Страшные гражданам, и оружье,

Неотомщенной кровью залитое, –
Об этом ныне с полной отвагою
Ты пишешь, по огню ступая, Что под золою обманно тлеет.

Пусть не надолго мрачной трагедии
Примолкнет Муза, – лишь обработаешь
Дела людей, займись вновь делом Важным, надевши котурн Кекропа, –

О Поллион, ты – щит обвиняемых,
При совещаньи – помощь для курии,
Тебя триумфом далматинским Увековечил венок лавровый...

Слух оглушен рогов грозным ропотом,
Уже я слышу труб рокотание,
Уже доспехов блеск пугает Всадников строй и коней ретивых.

Уже я слышу глас ободряющий
Вождей, покрытых пылью почетною,
И весть, что мир склонился долу, Кроме упорной души Катона.

Кто из богов с Юноной был афрам друг
И, не отметив, в бессильи покинул их,
Тот победителей потомство Ныне Югурте приносит в жертву.

Какое поле, кровью латинскою
Насытясь, нам не кажет могилами
Безбожность битв и гром паденья Царства Гесперии, слышный персам?

Какой поток, пучина – не ведают
О мрачной брани? Море Давнийское
Разня какая не багрила? Где не лилась наша кровь ручьями?

Но, чтоб, расставшись с песнью шутливою,
Не затянуть нам плача Кеосского,
Срывай, о Муза, легким плектром В гроте Дионы иные звуки.
Пер. Г. Ф. Церетели

2

Крисп Саллюстий, "враг подлого металла,
Коль не блещет он в блеске умной траты",
Пользы в деньгах нет, коли они зарыты
В землю скупцами.

Будет Прокулей жить в веках грядущих,
Нежного отца заменив для братьев,
Вознесет его на нетленных крыльях
Вечная слава.

Алчность обуздав, будешь ты скорее
На земле царем, чем к далеким Гадам
Ливию придав и рабами сделав
Два Карфагена.

Жажде волю дав, все растет водянка,
Теша блажь свою, коль болезни сущность
Не оставит жил и с ней вместе недуг
Бледного тела.

Пусть сидит Фраат на престоле Кира!
Отучая чернь от понятий ложных
И с ней врозь идя, не узрит счастливца
В нем Добродетель.

Ведь она и власть, и венец надежный,
И победный лавр лишь тому дарует, –
Кто бы ни был он, – кто глядит на злато
Взором бесстрастным.
Пер. Г. Ф. Церетели

3

Хранить старайся духа спокойствие
Во дни напасти; в дни же счастливые
Не опьяняйся ликованьем, Смерти подвластный, как все мы, Деллий.

Печально ль жизни будет течение,
Иль часто будешь ты услаждать себя
Вином Фалерна лучшей метки, Праздник на мягкой траве встречая.

Не для того ли тень сочетается
Сосны огромной с тополя белого
Отрадной тенью, не к тому ли Резвой струею ручей играет,

Чтобы сюда ты вина подать велел,
Бальзам и розы, кратко цветущие,
Пока судьба, года, и Парок Темная нить еще срок дают нам.

Ведь ты оставишь эти угодия,
Что Тибр волнами моет янтарными,
И дом с поместьем, и богатством Всем завладеет твоим наследник.

Не все ль равно, ты Инаха ль древнего
Богатый отпрыск, рода ли низкого,
Влачащий дни под чистым небом, – Ты беспощадного жертва Орка.

Мы все гонимы в царство подземное.
Вертится урна: рано ли, поздно ли -
Наш жребий выпадет, и вот он - В вечность изгнанья челнок пред нами.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

4

Ксантий, не стыдись, полюбив служанку!
Вспомни, что раба Брисеида также
Белизной своей покорила снежной
Гордость Ахилла.

Также и Аякс, Теламона отпрыск,
Пленной был склонен красотой Текмессы;
Вспыхнул и Атрид посреди триумфа
К деве плененной

Вслед за тем, как вождь фессалийцев славный
Разгромил врагов, и как смерть героя
Гектора дала утомленным грекам
Легче взять Трою.

Может быть, тебя осчастливит знатный
Род Филлиды вдруг; может быть, затмила
Царскую в ней кровь лишь судьбы немилость, –
Кто это знает?

Не могла бы быть, из презренной черни
Взятая, такой бескорыстной, верной,
Если бы была рождена Филлида
Матерью низкой.

Рук ее, лица, как и ног точеных
Красоту хвалю я без задней мысли;
Подозренья брось: ведь уже пошел мне
Пятый десяток!
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

5

Она покуда шеей покорною
Ярмо не в силах вынести тесное,
В труде равняясь паре, или Тяжесть быка, что взъярен любовью.

Ее мечты – средь луга зеленого,
Где телке любо влагой проточною
Умерить зной или резвиться В стаде телят в ивняке росистом.

К незрелым гроздьям брось вожделение:
Придет пора, и ягоды бледные
Лозы окрасит в цвет пурпурный Пестрая осень в черед обычный.

Свое получишь: время жестокое
Бежит, и ей те годы придаст оно,
Что у тебя отнимет: скоро Лалага будет искать супруга

И всех затмит; за робкой Фолоею
Хлориду даже, что ярче месяца
Сияет белыми плечами, Споря красою с книдийцем Гигом,

Который, если он замешается
В девичий круг, то длинными кудрями
И ликом женственным обманет Даже того, кто пытлив и зорок.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

6

Ты готов со мной в Гады плыть, Септимий,
И к кантабрам плыть, непривычным к игу,
И в край диких Сирт где клокочут глухо
Маврские волны.

Лучше пусть меня приютит под старость
Тибур, что воздвиг гражданин Аргосский, –
Отдохну я там от тревог военных
Суши и моря.

Если ж злые в том мне откажут Парки,
Я пойду в тот край, для овец отрадный,
Где шумит Галез, где когда-то было
Царство Фаланта.

Этот уголок мне давно по сердцу,
Мед не хуже там, чем с Гиметтских склонов,
И оливы плод без труда поспорить
Может с венафрским.

Там весна долга, там дает Юпитер
Смену теплых зим, и Авлон, что Вакху
Плодоносцу люб, зависти не знает
К лозам Фалерна.

Тот блаженный край и его стремнины
Ждут меня с тобой, там слезою должной
Ты почтишь, скорбя, раскаленный пепел
Друга-поэта.
Пер. Г. Ф. Церетели

7

Помпей, со мной под Брута водительством
Не раз в глаза глядевший опасности,
Кто возвратил тебя квиритом Небу Италии, отчим Ларам?

Мой друг любимый, часто с тобой вдвоем
Я сокращал день скучный пирушкою,
Чело венком увив, на кудри Блеск наведя аравийским мирром.

С тобой Филиппы, бегство поспешное
Я вынес, кинув щит не по-ратному,
Когда, утратив доблесть, долу Грозный позорно склонился воин.

Меня Меркурий быстро сквозь строй врагов
Провел, окутав тучей дрожащего,
Тебя ж волна вновь в бой втянула, В жертву отдав разъяренным хлябям.

Ты, по обету, пиром Юпитера
Теперь почти – и, службой измученный,
Под лавром протянись и кубков Ты не щади, для тебя готовых.

Наполни чашу скорбь отгоняющим
Массикским, миро лей из уемистых
Сосудов... Кто теперь из мирта И сельдерея венок сготовит?

Кого Венера пира хозяином
Из нас назначит? Словно эдонянин,
Беситься буду, – друг вернулся, Сладко мне с ним за вином забыться!
Пер. Г. Ф. Церетели

8

Если б как-нибудь за измену клятвам
Пострадать тебе привелось, Барина,
Почернел бы зуб у тебя, иль ноготь
Стал бы корявым.

Я поверить мог бы тебе, но только
Поклянешься ты и обманешь, тотчас
Ты пышней цветешь и с ума сводишь
Юношей толпы.

Материнский прах ничего не стоит
Обмануть тебе и ночное небо,
И безмолвье звезд, и богов лишенных
Смерти холодной.

Это все смежно для Венеры, Нимфы
С ней смеются тут, да и сам жестокий
Купидон, точа на бруске кровавом
Жгучие стрелы.

А тебе меж тем поколенье юных
Вновь растет рабов, и не могут бросить
Толпы старых дом госпожи безбожной,
Хоть и страдают.

В страхе мать дрожит пред тобой за сына
И старик скупой; молодые жены
За мужей своих пред твоим трепещут
Жадным дыханьем.
Пер. Ф. Александрова

9

Не вечно дождь на жнивы колючие
Из низких льется туч, и до Каспия
Колышут бури гладь морскую, Как и не вечно, – не каждый месяц, –

Друг Валгий, верь мне, – в дальней Армении
Недвижен лед иль рощи дубовые
Гаргана стонут от Борея, Ясени ж наши листву теряют.

Лишь ты один о Мисте утраченном
Все горько стонешь, с памятью милою
Не расставаясь на восходе Веспера ни на его закате.

Не все же годы Нестор оплакивал
Смерть Антилоха, сына любимого;
Не вечно слезы лили сестры Или родители по Троиле.

Уйми же слезы, брось свои жалобы!
Не лучше ль спеть про новые Августа
Трофеи славные, поведав О неприступных Нифата высях

И о реке, что в Мидии вольною
Не будет больше, вместе с подвластными
Отныне Риму племенами, И о лишенных простора скифах.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

10

Будешь жить ладней, не стремясь, Лициний,
Часто в даль морей и не жмяся робко,
Из боязни бурь, к берегам неровным
И ненадежным.

Тот, кто золотой середине верен,
Мудро избежит и убогой кровли,
И того, в других что питает зависть, –
Дивных чертогов.

Чаще треплет вихрь великаны-сосны,
Тяжелей обвал всех высоких башен,
И громады гор привлекают чаще
Молний удары.

И в беде большой, ко всему готовый,
Жив надеждой, но средь удач опаслив;
Зиму лютую, приведя, сживает
Тот же Юпитер.

Плохо пусть сейчас, – ведь не все ж так будет:
Наступает миг – Аполлон кифарой
Музы будит сон: не всегда одним он
Занят все луком!

Силен духом будь, не клонись в напасти,
А когда во-всю дует ветер попутный,
Мудро сократи, подобрав немного,
Вздувшийся парус.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

11

О том, что мыслит храбрый кантабр и скиф,
От нас пучиной Адрия, Квинт Гирпин,
Отъединенный, ты не думай И не волнуйся о нуждах жизни,

Довольный малым... Юность нарядная
С красою вместе быстро уносится,
И старость высохшая гонит Резвость любви, как и сон беспечный.

В цветах весенних вечной нет прелести;
Сияет разно лик луны пламенный.
Зачем же душу ты терзаешь Думой, что ей не под силу будет?

Пока есть силы, здесь вот под пинией
Иль под чинарой стройной прилечь бы нам
В венках из роз душистых, нардом Тело свое умастив сирийским,

И пить! Ведь Эввий думы гнетущие
Рассеет быстро. Отрок, проворнее
Фалерна огненную влагу Ты обуздай ключевой водою!

А ты из дома, что в стороне стоит,
Красотку Лиду вызови, – пусть она
Спешит к нам с лирой, косы наспех В узел связав на манер лаконский.
Пер. Г. Ф. Церетели

12

К мягким лирным ладам не приспособишь ты
Долголетней войны с дикой Нуманцией,
Ганнибалову ярь, море Сицилии,
От крови пунов алое;

Злых лапифов толпу, Гилея буйного
И Земли сыновей, дланью Геракловой
Укрощенных, – от них светлый Сатурна дом,
Трепеща, ждал погибели.

Лучше ты, Меценат, речью обычною
Сказ о войнах веди Цезаря Августа
И о том, как, склонив выю, по городу
Шли цари, раньше грозные.

Я ж – так Муза велит – песни Ликимнии
Восхвалю, сладость их, блеск ее ясных глаз,
И про сердце скажу, что страсть ответная
Жжет его, тебе верное.

Ей к лицу выступать в танцах; веселые
Разговоры вести; в пляске, в Дианин день
В храме, полном людей, руки протягивать
К девам, пышно разряженным.

Мог ли б ты обменять кудри Ликимнии
На сокровища все Ахеменидовы,
На Мигдона казну, в Фригии славную,
Иль на злато арабское,

В миг, как шею она страстным лобзаниям
Отдает, иль тебя, в шутку упорствуя,
Отстранит, чтоб силком ты поцелуй сорвал -
Или чтобы самой сорвать?
Пер. Г. Ф. Церетели

13

Кто в день тяжелый, древо, садил тебя
И посадив, рукою преступною
Взрастил потомкам на погибель И на позорище всей округе, –

Сломил тот, видно, шею родителя
И в час ночной Пенатов святилище
Залил невинной кровью гостя; Изготовлял он и яд колхидский,

И делал все, что только есть низкого,
Раз им в моих пределах посажено
Ты, древо гадкое, чтоб рухнуть Так, без причин, на главу владельца.

Предусмотреть не может никто из нас,
Чего беречься должен он в каждый миг,
Моряк-пуниец лишь Босфора Трусит, других тайных бед не чуя.

А воин – стрел и парфов отбега вспять,
Цепей же – парфы и римской доблести.
Меж тем нежданная погибель Схитила многих и многих схитит.

Я Прозерпины царство суровое
Чуть не узрел, Эака, что суд творит,
И край, блаженным отведенный... Там на лесбийской играя лире,

На безразличье дев Сафо плачется,
Но ты, Алкей, ты с плектром из золота,
Поешь звончей тяготы моря, Бегства тяготы, тяготы брани.

Обоим вам в священном молчании
Дивятся тени, с большею жадностью
Внимает все ж толпа густая Песнь про бои, про царей сверженье.

Что дива в том, коль уши стоглавый пес
Забыл под эту песнь настораживать,
И жалами не водят змеи, Что в волосах Евменид таятся,

Коль Прометей и с ним отец Пелопа
Забвенье муки в звуках тех черпают,
И Орион на боязливых Рысей и львов не ведет охоты?
Пер. Г. Ф. Церетели

14

Увы, о Постум, Постум! летучие
Года уходят, и благочестие
Морщин и старости грозящей Не отдалит ни всесильной смерти.

Хотя б на каждый день гекатомбою
Тройною, друг мой, немилосердого
Плутона ты смягчал, который Тития и Гериона держит

За мрачным током, где без сомнения
Мы все, дарами почвы живущие,
Проплыть обречены: цари ли Будем мы иль бедняки-крестьяне.

Вотще бежим мы Марса кровавого
И гулко в скалы бьющего Адрия;
Вотще беречься будем Австра, Вредного телу порой осенней:

Должны Коцит мы видеть, блуждающий
Струею вялой, и обесславленный
Даная род и Эолида Сизифа казнь – без конца работу.

Покинуть землю, дом и любезную
Жену, и сколько ты ни растил дерев,
За преходящим господином Лишь кипарис побредет постылый.

Вин самых тонких за ста запорами
Запас наследник выпьет достойнейший
И штучный пол окрасит соком Гордым, какой и жрецам на диво.
Пер. Ф. Е. Корша

15

Земли уж мало плугу оставили
Дворцов громады; всюду виднеются
Пруды, лукринских вод обширней, И вытесняет платан безбрачный

Лозы подспорье – вязы; душистыми
Цветов коврами с миртовой порослью
Заменены маслины рощи, Столько плодов приносившей прежде;

И лавр густою перенял зеленью
Весь жар лучей... Не то заповедали
Нам Ромул и Катон суровый, – Предки другой нам пример давали.

Немногим каждый лично владел тогда,
Но процветала общая собственность;
Не знали предки в жизни частной Портиков длинных, лицом на север;

Не возбранялся прежде законами
Кирпич из дерна, и одобрялся лишь
Расход общественный на мрамор Для городов и величья храмов.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

16

Просит тишины у богов в молитве
Тот, кого в пути захватила буря,
Тучей скрыв над ним и луну и звезды.
В море Эгейском.

Просит тишины среди войн фракиец,
Просят тишины молодцы-мидийцы,
Но покоя, Гросф, не купить за пурпур,
Геммы иль злато.

Ведь не устранят у вельможи ликтор
И богатства все тех души волнений
И забот ума, что и под роскошной
Кровлей витают.

Хорошо подчас и тому живется,
У кого блестит на столе солонка
Отчая одна, но ни страх, ни страсти
Сна не тревожат.

Что ж стремимся мы в быстротечной жизни
К многому? Зачем мы меняем страны?
Разве может кто от себя сокрыться,
Родину бросив?

Лезет на корабль боевой забота,
За конями турм боевых стремится,
Легче чем олень и быстрей чем ветер,
Тучи несущий.

Будь доволен тем, что имеешь, в прочем
Беззаботен будь и улыбкой мудрой
Умеряй беду. Ведь не может счастье
Быть совершенным.

Быстро смерть, сгубив, унесла Ахилла,
Облик измельчал в долгий век Тифона,
Мне ж, быть может, то, в чем тебе откажет,
Время дарует.

У тебя скота много стад роскошных:
Кони только ждут, чтоб везти четверкой
Колесницу; ты носишь ткань, что пурпур
Дважды окрасил.

У меня – полей небольшой достаток,
Но зато даны мне нелживой Паркой
Эллинских Камен нежный дар и к злобной
Черни презренье.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

17

Зачем мне сердце грустью своей томишь?
Не мило то ни вышним богам ни мне,
Чтоб жизнь вперед меня ты кончил, Ты, моя гордость, краса, оплот мой!

Но если б раньше смерть унесла тебя,
Моей души часть, с частью другой зачем -
Себе не мил, уже калека - Медлить я стал бы? Тот день обоим

Принес бы гибель. Дал ведь не ложно я
Святую клятву: "Вместе пойдем с тобой,
Куда ни поведешь, мы вместе Путь и последний свершить готовы!"

Ничто не в силах нас разлучить с тобой:
Ни злой Химеры пламенный жар, ни сам
Гиант сторукий, вновь восставши, – Правды могучей и Парк то воля.

И все равно, кто зрел, одержавши верх,
Мой час рожденья: иль Скорпион лихой,
Весов созвездье, Козерог ли, Волн Гесперийских владыка мощный.

У нас обоих сходится дивно так
Светил влиянье. Злого Сатурна свет
Затмив, тебя Юпитер вырвал, Спас от него и Судьбы крылатой

Полет замедлил: радости полн тогда
В театре трижды рукоплескал народ,
Меня ж, над головой обрушась, Древо сгубило б, но Фавн, хранитель

Людей Гермеса, доброй рукой удар
Смягчил. Там жертвы надо тебе воздать
И храм построить по обету: Я ж заколю только агнца скромно.
Пер. Н. С. Гинцбурга

18

У меня ни золотом,
Ни белой костью потолки не блещут; Нет из дальней Африки
Колонн, гиметтским мрамором венчанных;

Как наследник Аттала
Сомнительный, я не стяжал чертогов, И одежд пурпуровых
Не ткут мне жены честные клиентов.

Но за то, что лирою
И песнопенья даром я владею, – Мил я и богатому.
Ни от богов, ни от друзей не жду я

Блага в жизни большего:
Одним поместьем счастлив я в Сабинах. Днями дни сменяются,
И нарождаясь, вечно тают луны;

Ты ж готовишь мраморы,
Чтоб строить новый дом, когда могила Ждет тебя разверстая,
И, ненасытный, ты выносишь в Байях

Берег в море шумное, –
Как будто тесно для тебя на суше! Что ж? Тебе и этого
Еще все мало, и, раздвинув грани,

Рад своих клиентов ты
Присвоить землю, – и чета несчастных С грязными ребятами
Богов отцовских тащит, выселяясь...

А меж тем, вернее нет
Дворца, что ждет у жадного Плутона Барина богатого
В конце дороги. Что ж еще ты бьешься?

Та ж ведь расступается
Земля пред бедным, как и пред царями; Прометея хитрого
Не спас Харон за злато; Орком гордый

Танал, как и Тантала
Весь род обуздан; но Плутон, чтоб бремя Снять с бедняги честного,
Готов на помощь, званый и незваный.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

19

В горах пустынных Вакха увидел я.
Он песням – верь мне, племя грядущее! -
Учил и Нимф и козлоногих, Настороживших свой слух Сатиров.

Эвое! Весь от страха недавнего
Дрожу, но Вакхом полный, я радуюсь
Душой. Эвое! Вакх, помилуй, Тирсом грозящим меня не трогай.

Я петь могу Тийяд обезумевших,
Вином и млеком реки текущие,
И рассказать, как в изобильи Мед из дуплистых дерев струился,

И про твоей супруги-владычицы
Венец, что стал звездой, про Пенфея дом,
Распавшийся в паденьи грозном, И про погибель царя Ликурга.

Под власть свою ты реки и море гнешь,
Средь гор пустынных любишь, вина вкусив,
Вплетать ты Бистонидам в кудри Змей, но они без вреда – не жалят.

Когда толпа Гигантов безбожная
Крутой дорогой к царству Юпитера
Взбиралась, отразил ты Рета Львиною пастью, когтистой лапой,

Хоть шла молва, что больше пригоден ты
К веселой пляске, чем к бою ратному,
Однако ты остался тем же И среди мирных забав и боя!

Став смирным, Цербер, лишь увидал тебя,
Твой рог златой, – хвостом стал повиливать,
Когда ж ты уходил, он ноги Начал лизать и к лодыжкам жаться.
Пер. Г. Ф. Церетели

20

Взнесусь на крыльях мощных, невиданных,
Певец двуликий, в выси эфирные,
С землей расставшись, с городами, Недосягаемый для злословья.

Я, чадо бедных, тот, кого дружески
Ты, Меценат, к себе, в свой чертог зовешь,
Я смерти непричастен, – волны Стикса меня поглотить не могут.

Уже я чую, как утончаются
Под грубой кожей голени, по-пояс
Я белой птицей стал, и перья Руки и плечи мои одели.

Мчась безопасней сына Дедалова,
Я, певчий лебедь, узрю шумящего
Босфора брег, гетулов Сирты, Гиперборейских полей безбрежность.

Меня узнают даки, таящие
Свой страх пред строем марсов, Колхиды сын,
Гелон далекий, избериец, Люди, что пьют из Родана воду.

Не надо плача в дни мнимых похорон,
Ни причитаний жалких и горести.
Сдержи свой глас, не воздавая Почестей лишних пустой гробнице.
Пер. Г. Ф. Церетели

КНИГА ТРЕТЬЯ

1

Противна чернь мне, чуждая тайн моих,
Благоговейте молча: служитель муз -
Досель неслыханные песни Девам и юношам я слагаю.

Цари внушают подданных стаду страх,
А бог Юпитер грозен самим царям:
Гигантов одолевший, все он В трепет движеньем бровей приводит.

Один – бывает – шире других в бразды
Сажает лозы; родом знатней, другой
Сойдет искателем на поле; В славе иль доблести тот поспорит;

Толпой клиентов будет мной сильней, -
Но без пристрастья жребьем решает Смерть
Судьбу и знатных и ничтожных: Выкинет урна любое имя.

Над чьей безбожной шеей повиснул меч,
Изъят из ножен, вкус усладить тому
Не сможет пир и сицилийский: Сна не вернут ему птичек песни

Иль звон кифары. Сон не гнушается
Лачугой скромной сельского жителя,
Реки тенистого прибрежья, Зыблемых ветром лощин Темпейских.

А кто доволен только насущным, тем
Совсем не страшен бурного моря шум,
Когда свирепый вихрь нагонит Гед, восходя, иль Арктур, склоняясь;

Иль град, побивший лоз виноградных цвет;
Земли обманы: ливень, – когда шумят
Деревья, – жгучий зной созвездий, Холод чрезмерный зимы суровой.

Уж рыбы чуют – водный простор стеснен,
Камней громады ввергнуты в моря глубь;
И вновь рабы спускают глыбы: Смотрит подрядчик и сам хозяин,

Земли гнушаясь. Сходит, однако, Страх
Тотчас туда же, злые Угрозы вслед
И черная за ним Забота, В крепкой ладье ль он, верхом ли едет.

Итак, ни красный мрамор, ни – ярче звезд -
Одежды пупрур мук не смягчал моих,
Ни лучший виноград, ни также Мазь Ахемена... Зачем же стану

Я в новом стиле ввысь громоздить мой зал
С будящей зависть дверью? Зачем менять
На хлопотливые богатства Мирные нивы долин Сабинских?
Пер. Н. С. Гинцбурга

2

Военным долгом призванный, юноша
Готов да будет к тяжким лишениям;
Да будет грозен он парфянам В бешеной схватке копьем подъятным.

Без крова жить средь бранных опасностей
Он пусть привыкнет. Пусть, увидав его
Со стен твердыни вражьей, молвит Дочке-невесте жена тирана:

"Ах, как бы зять наш будущий, царственный,
В искусстве ратном мало лишь сведущий,
Не раззадорил льва, что в сечу Бурно кидается в яром гневе!"

Красна и сладка смерть за отечество:
А смерть разит ведь также бегущего
И не щадит у молодежи Спин и поджилок затрепетавших.

Падений жалких в жизни не ведая,
Сияет доблесть славой немеркнущей
И ни приемлет ни слагает Власти, по прихоти толп народных.

И, открывая небо достойному
Бессмертья, Доблесть рвется заказанным
Путем подняться, и на крыльях Быстро летит от толпы и грязи.

Но есть награда также хранителям
И тайн. И если кто Элевзинские
Нарушит тайны, то его я Не потерплю под одною кровлей

Иль в том же челне. Часто Диеспитер
Карает в гневе с грешным невинного;
Но редко пред собой злодея Кара упустит, хотя б хромая.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

3

Кто прав и к цели твердо идет, того
Ни граждан гнев, что рушить закон велят,
Ни взор жестокого тирана Ввек не откинут с пути; ни ветер,

Властитель грозный Адрия бурных вод,
Ни Громовержец дланью могучей, – нет:
Лишь если мир, распавшись, рухнет, Чуждого страха сразят обломки.

И Поллукс так и странник Геракл, взнесясь,
Достигли оба звездных твердынь небес:
Меж них возлегши, будет Август Нектар пурпурными пить устами.

Тебя за то же, Вакх, наш отец, твои
Возили тигры, чуждому им ярму
Подставив шеи; так же Ромул Орка избегнул на конях Марса,

Когда Юнона радость рекла богам,
Совет державшим: "Трою повергнул в прах
Судья бесчестный, злополучный, Вместе с женой иноземной; Трою

С тех пор, как не дал Лаомедонт богам
Награды должной, – град, обреченный мной
И девой чистою Минервой, Вместе с народом, с вождем лукавым.

Уже не блещет ныне бесславный гость
Лаконки блудной; клятвопреступный род
Приама Гектором могучий Греков уже не разит отважных.

Война, что длилась нашим раздором лишь,
Уже затихла. Гнев свой отринув, я
Теперь помилую для Марса Внука, что был, ненавистный, жрицей

Рожден троянской; в светлый чертог ему
Вступить дозволю; нектара сок вкушать
И приобщить его отныне К сонмам блаженных богов дозволю.

И отделялся б только от Трои Рим
Шумящим морем – пусть беглецы царят
Счастливые в краю желанном; Лишь бы Приама, Париса пепел

Стада топтали, звери без страха там
Щенят скрывали б, пусть Капитолий, блеск
Бросая вкруг, стоит, и грозный Рим покоряет парфян законам.

Внушая страх, он пусть простирает власть
До граней дальних, там, где Европы край
От Африки пролив отрезал, Вздувшись, где Нил орошает пашни;

Сильней пусть будет к злату презреньем он,
В земле покуда скрыто (и лучше так!),
Чем жаждой все собрать святое Хищной рукой на потребу людям.

И где бы мира грань ни стояла, пусть
Ее оружьем тронет, стремясь достичь
Краев, где солнца зной ярится, Стран, где туманы и ливни вечно.

Но так каиритам, войнолюбивым я
Вещаю с тем, чтоб, предков не в меру чтя,
Они не смели, вверясь счастью, Дедовской Трои восставить стены.

Коль встанет Троя, с знаменьем мрачным птиц,
Судьба вернется с гибелью горькой вновь:
Юпитера сестра-супруга, Двину сама я полки победно.

Пусть трижды встанет медных оград стена,
Пусть Феб сам строит, – трижды она падет:
Разрушат греки; трижды жены Пленные мужа, детей оплачут".

Шутливой лире это совсем нейдет!
Куда ты, Муза? Брось же упорно так
Рассказывать бессмертных речи И унижать величавость малым.
Пер. Н. С. Гинцбурга

4

Сойди же с неба, о Каллиопа, дай,
Царица Муз, мне долгую песнь – пускай
То флейты ль звук, иль голос звонкий, Дивные ль струны кифары Феба,

Вы слышите? Иль сладко безумье так
Прельщает слух и зренье мое?.. Брожу
Священной рощей, мнится: тихо Веют зефиры, ручьи струятся.

На Вольтур часто мальчиком я ходил.
Когда вдали от грани родных полей,
Устав резвиться, раз заснул я, Свежей листвою меня прикрыли

Голубки. Дивом вкруг то казалось всем, -
Чьи гнезда полнят высь Акерунтии,
Бантин тенистые дубравы, Тучные пашни низин Форента, -

Что невредимым спал я средь черных змей,
Среди медведей, лавром священным скрыт
И миртовых ветвей листвою, Мальчик бесстрашный, храним богами.

Я ваш, Камены, ваш, на вершины ль гор
Взойду Сабинских, хладной Пренесты ль высь
Меня приманит, Тибур горный, Бай ли прозрачный и чистый воздух.

И друга ваших плясок у светлых вод -
Ни дуб проклятый, пав, не сгубил меня,
Ни пораженье при Филиппах, Мыс Палинуp в Сицилийском море.

Пока со мной вы, смело пущусь я в путь:
Средь волн Босфора бешеных буду, плыть,
На Ассирийском побережье Странником в жгучих песках скитаться.

Узрю пришельцам грозный британцев край,
Конканов племя, пьющее кровь коней;
Узрю я невредимо дальний Дон и носящих колчаны скифов.

Едва успеет Цезарь великий вновь,
В бою уставших, воинов в град вернуть,
Труды военные закончив, В гроте у вас он находит отдых.

Вы кротость в мысли льете ему и, влив, -
Благие, – рады. Знаем мы, как толпу
Титанов страшных, нечестивых, Молнии ринув, сразил Юпитер.

Смиряет землю твердою он, морей
Волненье, грады, мрачный подземный край;
Богами и толпами смертных Правит один справедливой властью.

Ему внушило страх поколенье то
Младое, силой гордое рук своих,
И братья, на Олимп тенистый Гору взвалить Пелион пытаясь.

Но что Тифей и мощный Мимант могли
Иль грозный видом Порфирион свершить,
И Рет и Энкелад, метавший Груды исторгнутых с корнем вязов, -

Когда Паллада мощный простерла щит
Навстречу дерзким, пылкий Вулкан стоял
Вот здесь, а там Юнона-матерь, Бог Аполлон, неразлучный с луком;

Кудрям дав волю, моет их влагой он
Кастальской чистой; любит он в рощах жить
Ликийских иль в лесу родимом, В храме на Делосе, иль в Патарах.

Коль разум чужд ей, сила гнетет себя,
С умом же силу боги возносят ввысь;
Они же ненавидят сильных, В сердце к делам беззаконным склонных.

Что это правда, могут примером быть
Гиант сторукий иль Орион: за то,
Что тщился обольстить Диану, Был укрощен он стрелою Девы.

Земля страдает, чудищ своих сокрыв;
Скорбит, что дети ввергнуты в бледный Орк
Стрелами молний; пламень Этны Быстрый горы сокрушить не может.

И вечно коршун Тития печень жрет
За невоздержность, сидя на нем как страж,
И Пирифоя, женолюбца, Триста цепей в преисподней держат.
Пер. Н. С. Гинцбурга

5

Юпитер, громы мечущий – верим мы -
Царит на небе: здесь на земле к богам
Причтется Август, покоривший Риму британцев и персов грозных.

Ужели воин Красса, в постыдный брак
Вступив с парфянкой, в вражеской жил стране?
О курия! О порча нравов! В доме состарились тестя, персов

Царю покорны, марс, апулиец там,
Забывши тогу, званье, священный щит,
Забыв огонь пред Вестой вечный, Хоть невредимы твердыни Рима?

Опасность эту Регул предрек, когда
Не соглашался мира условья он
Принять и дать пример, что влек бы Гибель для Рима в грядущем веке,

Коль без пощады, сдавшихся в плен, на смерть
Не обрекли бы: "Стяги я, – молвил он, -
Прибитые к пунийским храмам Видел, доспехи, что с римлян сняты

Без боя; граждан римских я зрел, кому
К спине свободной руки скрутили; там
Ворота без запоров; пашут Вновь, разоренные нами, нивы.

Храбрее разве, выкуплен златом, в бой
Вернется воин?.. Вы прибавляете
К стыду ущерб: слинявшей шерсти Пурпур не может вернуть окраски;

И раз отпавши, истая доблесть вновь
Идти не хочет к тем, кто отверг ее.
Как лань, изъятая из сети, Бросится в бой, так храбрей тот станет.

Кто, вероломный, вверил себя врагам,
Сотрет пунийцев в новой войне, кто мог
На скрученных руках покорно Узы терпеть, убоявшись смерти.

Не зная, как бы жизнь сохранить свою,
С войной смешал он мир. О, какой позор!
О Карфаген великий, выше Стал ты с паденьем постыдным Рима!"

Жены стыдливой он поцелуй отверг
И малых деток, ибо лишился прав;
И мужественно взор суровый В землю вперил, укрепить желая,

Душой нетвердых, членов сената: сам
Им дал совет, не данный дотоль нигде,
Затем – изгнанник беспримерный - Быстро прошел меж друзей печальных.

А что готовил варвар-палач ему,
Он знал, конечно. Все же раздвинул так
Друзей, что вкруг него стояли, Всех, что пытались уход замедлить,

Как будто, тяжбы долгие он решив,
Клиентов споры, суд покидал, спеша,
Чтоб путь держать к полям Венафра Или в спартанский Тарент на отдых.
Пер. Н. С. Гинцбурга

6

За грех отцов ответчиком, римлянин,
Безвинным будешь, храмов пока богам,
Повергнутых, не восстановишь, Статуй, запятнанных черным дымом.

Пред властью вышних, помни, бессилен ты:
От них начало, к ним и конец веди:
Как много бед за небреженье Боги судили отчизне скорбной.

Монез и Пакро натиск отбили наш,
Веденный дважды с волей богов вразрез, -
Гордятся, пышную добычу К пронизям скудным своим прибавив.

Объятый смутой, чуть не погиб наш град:
Уж близко были дак, эфиоп: один
Летучими стрелами сильный, Флотом другой быстроходным грозный.

Злодейства полный, век осквернил сперва
Святыню брака, род и семью; затем,
Отсюда исходя, потоком Хлынули беды в отчизну римлян.

Едва созревши, рада скорей плясать
Ионян танец дева, и с нежных лет
Искусно мажется, заране Мысль устремляя к любви нечистой.

А там любовник, лишь бы моложе, ей
За пиром мужним сыщется: нет нужды
Искать тайком, кому преступно Ласки дарить, удалив светильник;

При всех открыто – тайны от мужа нет -
Идет, велит ли следовать ей купец,
Зовет ли мореход испанский, Срама ее покупатель щедрый.

Иных отцов был юношей род, что встарь
Окрасил море кровью пунийской, смерть
Принес лихому Антиоху, Пирру-царю, Ганнибалу-зверю.

Сыны то были воинов пахарей,
Они умели глыбы земли копать
Сабинскою мотыгой, строгой Матери волю творя, из леса

Таскать вязанки в час, когда тени гор
Растянет солнце, с выи ярмо волам
Усталым снимет и, скрываясь, Ночи желанную пору близит.

Чего не портит пагубный бег времен?
Отцы, что были хуже, чем деды, – нас
Негодней вырастили; наше Будет потомство еще порочней.
Пер. Н. С. Гинцбурга

7

Астерида, зачем плачешь о Гигесе?
Ведь с весною его светлый Зефир примчит
Вновь с товаром вифинским, Верность свято хранящего.

Лишь на небо взошла злобной Козы звезда,
К Орику отнесен Нотом, он там в слезах
Не одну, сна не зная, Ночь провел одинокую,

Искушала хотя всячески хитрая
Няня Хлои его, гостеприимицы,
Говоря, что пылает Так к нему, к твоей радости.

Сказ вела, как жена, вины облыжные
Вероломно взведя, Прета подвигнула
Против Беллерофонта, Чтоб сгубить его, чистого;

Как чуть не был Пелей передан Тартару,
Ипполиту когда презрел, магнезянку,
И другие рассказы О любовных грехах вела, –

Втуне, ибо пока глух он к ее речам,
Как Икара скала... Лишь бы тебя саму
К Энипею соседу Не влекло больше должного.

Хоть и нет никого, кто б с той же ловкостью
Гарцовал на коне по полю Марсову
И чрез Тусскую реку Переплыл с той же скоростью.

Ночь придет – дверь запри и не выглядывай
Из окна, услыхав флейты звук жалобный,
И хотя бы жестокой Звали, будь непреклонною.
Пер. Г. Ф. Церетели

8

Ты смущен, знаток языков обоих! -
Мне, холостяку до Календ ли марта?
Для чего цветы? С фимиамом ящик?
Или из дерна

Сложенный алтарь и горящий уголь?
Белого козла и обед веселый
Вакху обещал я, когда чуть не был
Древом придавлен.

В этот светлый день, с возвращеньем года,
Снимут из коры просмоленной пробку
С амфоры, что дым впитывать училась
В консульство Тулла.

Выпей, Меценат, за здоровье друга
Кружек сотню ты, и пускай до света
Светочи горят, и да будут чужды
Крик нам и ссора.

Брось заботы все ты о граде нашем, -
Котизона-дака полки погибли,
Мидянин, наш враг, сам себя же губит
Слезным оружьем.

Стал рабом кантабр, старый друг испанский,
Укрощенный, пусть хоть и поздно, цепью,
И, оставя лук, уж готовы скифы
Край свой покинуть.

Брось заботы все: человек ты частный;
Не волнуйся ты за народ; текущим
Насладися днем и его дарами, -
Брось свои думы!
Пер. Г. Ф. Церетели

9

Прежде дорог я был тебе,
И руками никто больше из юношей Шеи не обвивал твоей,
И счастливей царя был я персидского!

- Прежде страстью горел ко мне,
И для Хлои забыть Лидию мог ли ты, Имя Лидии славилось,
И знатней я была римлянки Илии.

- Мной для Хлои забыто все,
Нежны песни ее, сладок кифары звон; За нее умереть готов,
Лишь бы только судьба милой продлила век.

- Мне взаимным огнем зажег
Кровь туриец Калай, Орнита юный сын; За него дважды смерть приму,
Лишь бы только судьба друга продлила век.

- Если ж прежняя страсть придет
И нас свяжет опять крепким, как медь, ярмом; К русой Хлое остынет пыл,
И откроется дверь снова для Лидии.

- Хоть звезды он красивее,
Ты ж коры на волнах легче и вспыльчивей Злого, мрачного Адрия,
Я с тобой хочу жить и умереть с тобой.
Пер. Н. С. Романовского

10

Если Дона струи, Лика, пила бы ты,
Став женой дикаря, все же, простертого
На ветру пред твоей дверью жестокою,
Ты меня пожалела бы!

Слышишь, как в темноте двери гремят твои,
Стонет как между вилл, ветру ответствуя,
Сад твой, как леденит Зевс с неба ясного
Стужей снег свеже-выпавший?

Брось же гордость свою ты, неприятную
Для Венеры, чтоб нить не оборвалась вдруг;
Ведь родил же тебя не Пенелопою
Твой отец из Этрурии!

И хотя бы была ты непреклонною
Пред дарами, мольбой, бледностью любящих
Между тем как твой муж юной гречанкою
Увлечен, все же смилуйся

Над молящим! Не будь дуба упорнее
И ужасней в душе змей Мавритании;
Ведь не вечно мой бок будет бесчувственен
И к порогу и к сырости!
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

11

О Меркурий-бог! Амфион искусный,
Обучен тобой, воздвигал ведь стены
Песней! Лира, ты семиструнным звоном
Слух услаждаешь!

Ты беззвучна встарь, нелюбима, – ныне
Всем мила: пирам богачей и храмам!..
Дайте ж песен мне, чтоб упрямой Лиды
Слух преклонил я,

Словно средь лугов кобылице юной,
Любо ей сказать; не дает коснуться;
Брак ей чужд; она холодна поныне
К дерзости мужа.

Тигров ты, леса за собою властна
Влечь и быстрых рек замедлять теченье;
Ласкам ведь твоим и привратник ада,
Грозный, поддался

Цербер-пес, хотя над его главою
Сотня страшных змей, угрожая, вьется;
Смрадный дух и гной треязычной пастью
Он извергает.

Вняв тебе, средь мук Иксион и Титий
Вдруг смеяться стал; без воды стояли
Урны в час, когда ты ласкала песней
Дщерей Даная.

Слышит Лида пусть о злодейках-девах,
Столь известных, пусть об их каре слышит!
Вечно вон вода из бездонной бочки
Льется, хоть поздно.

Все ж виновных ждет и в аду возмездье.
Так безбожно (что их греха ужасней?),
Так безбожно всех женихов убили
Острым железом!

Брачных свеч была лишь одна достойна.
Доблестно отца, что нарушил клятву,
Дева ввесть в обман приняла решенье,
Славная вечно.

"Встань, – она рекла жениху младому, -
Встань, чтоб вечный сон не постиг, откуда
Ты не ждешь. Беги от сестер-злодеек,
Скройся от тестя!

Словно львицы, вдруг на ягнят напавши,
Так мужей своих они все терзают;
Мягче их – тебя не убью, не стану
Дверь запирать я.

Пусть за то, что я пощадила мужа,
Злой отец меня закует хоть в цепи;
Взяв на судно, пусть отвезет в пустыню,
В край Нумидийский.

Ты ж иди, куда тебя ноги ль, ветры ль
Будут мчать: шлют ночь и Венера помощь.
В добрый час... А мне над могилой вырежь
Надпись на память..."
Пер. Н. С. Гинцбурга

12

Дева бедная не может ни Амуру дать простора,
Ни вином прогнать кручину, но должна бояться дяди
Всебичующих упреков.

От тебя, о Необула, прочь уносят шерсть и прялку
Трудолюбицы Минервы сын крылатый Кифереи
И блестящий Гебр Липарский.

Лишь увидишь, как смывает масло с плеч он в водах Тибра,
Конник, что Беллерофонта краше, ни в бою кулачном
Не осиленный ни в беге.

В ланей, по полю бегущих целым стадом, он умеет
Дрот метнуть и, быстр в движеньи, вепря, что таится в чаще,
На рогатину взять смело.
Пер. Г. Ф. Церетели

13

О Бандузии ключ, ты хрусталя светлей,
Сладких вин и цветов дара достоин ты;
Завтра примешь козленка В жертву – первыми рожками

Лоб опухший ему битвы, любовь сулит
Но напрасно: твои волны студеные
Красной кровью окрасит Стада резвого первенец.

Не коснется тебя жаркой Каникулы
Знойный полдень; даешь свежесть отрадную
Ты бродячему стаду И волу утомленному.

Через песни мои будешь прославлен ты:
Ясень в них воспою, скалы с пещерами,
Где струятся с журчаньем Твои воды болтливые.
Пер. Н. С. Романовского

14

Цезарь, про кого шла молва в народе,
Будто, как Геракл, лавр купил он смертью,
От брегов испанских вернулся к Ларам
Победоносцем.

Радостно жена да встречает мужа,
Жертвы принеся справедливым Ларам,
И сестра вождя, и, чело украсив
Белой повязкой,

Матери юниц и сынов, не павших.
Дети же всех тех, что в бою погибли,
И вдовицы их, от словес печальных
Вы воздержитесь.

Мне же этот день будет в праздник, думы
Черные прогнав. Не боюсь я смуты,
Ни убитым быть, пока всей землею
Правит наш Цезарь.

Отрок, принеси и венков, и мирра,
И вина, времен войн с народом марсов,
Коль спаслось оно от бродивших всюду
Шаек Спартака.

И Неера пусть поспешит, певица,
В узел косы пусть, надушив, завяжет.
Если ж брань начнет негодяй привратник,
Прочь уходи ты.

Голова, седея, смягчает душу,
Жадную до ссор и до брани дерзкой.
Не смирился б я перед этим юный
В консульство Планка!
Пер. Г. Ф. Церетели

15

Женка бедного Ивика,
Перестань наконец ты сладострастничать, И себя примолаживать!
Коль ногою одной ты уж в гробу стоишь,

Не резвись среди девушек,
Затеняя собой блеск лучезарных звезд. Что Фолое идет к лицу,
То Хлориде нейдет! Дочь лучше матери

Осаждать будет юношей,
Как Вакханка, в тимпан бить наученная. К Ноту страсть неуемная
Так и нудит ее прыгать, как козочку.

Ты ж, старушка, в Луцерии
Сядь за пряжу. Тебе ль быть кифаристкою, Украшать себя алою
Розой и осушать чашу с вином до дна?
Пер. Г. Ф. Церетели

16

Башни медной замок, двери дубовые,
Караульных собак лай угрожающий
Для Данаи могли б верным оплотом быть
От ночных обольстителей.

Но над стражем ее, робким Акрисием,
Сам Юпитер-отец вместе с Венерою
Подшутил: путь найден верный, едва лишь бог
Превратил себя в золоте.

Злато так и плывет в руки прислужникам
И скорей, чем перун, может скалу разбить, -
Рухнул сразу и пал жертвою алчности
Дом пророка Аргивского.

В городских воротах муж-македонянин,
Разуверясь, свергал силою подкупа
Всех, кто метил на трон; и на морских вождей
Подкуп сети накидывал.

Рост богатства влечет приумножения
Жажду, кучу забот... А потому боюсь
Вверх подъятым челом взор привлекать к себе,
Меценат, краса всадников.

Больше будешь себя ты ограничивать,
Больше боги дадут! Стан богатеющих
Покидаю, бедняк, и перебежчиком
К неимущим держу свой путь, -

Я хозяин тех крох, что не в чести у всех,
Лучший, чем если б стал хлеб всей Апулии
Работящей таить без толку в житницах,
Нищий средь изобилия.

Но кто правит, как царь, плодною Африкой,
Не поймет, что мое лучше владение, –
Ключ прозрачный и лес в несколько югеров,
И полей жатва верная!

Правда, нет у меня меда калабрских пчел,
И в амфорах вино из Лестригонии
Не стареет, и мне выгоны гальские
Не ростят тучных овчих стад.

Но меня не гнетет бедность тяжелая
И от новых твоих я откажусь даров!
Сжав желанья свои, с прибылью малою
Буду жить я счастливее,

Чем к Мигдонским полям царство Лидийское
Прибавляя... Когда к многому тянешься,
Не хватает всегда многого. Тот блажен,
Бог кому, сколько надо, дал.
Пер. Г. Ф. Церетели

17

О Элий, отпрыск славного Лама ты, -
Того, что имя Ламиям первым дал
И остальным своим потокам - Летопись память хранит об этом;

И ты от Лама род свой ведешь, – того,
Что первый власть над стенами Формий взял,
Над Лирисом, чьи волны в роще Нимфы Марики безмолвно льются, -

Тиран могучий. Завтра ненастье Евр
Примчит, засыплет листьями рощу всю,
Устелет брег травой ненужной, Если не лжет многолетний ворон,

Дождей предвестник. Дров наготовь сухих,
Пока возможно: завтра ведь ты вином
И поросенком малым будешь Гения тешить с прислугой праздной.
Пер. Н. С. Гинцбурга

18

Фавн, любовник Нимф, от тебя бегущих,
По межам моим и по знойным нивам
Ты пройди легко и к приплоду стада
Будь благосклонен.

Заклан в честь твою годовалый козлик;
Вволю для тебя, для Венеры друга,
В чашах есть вина, и алтарь старинный
Туком дымится.

При возврате Нон, в декабре, все стадо
Резво топчет луг травянистый всюду;
Празднует село, высыпая в поле,
Вместе с волами;

Бродит волк среди осмелевших ярок;
Сыплет в честь твою листья лес дубовый,
И о землю бьет, ей в отместку, пахарь
Трижды ногою.
Пер. Г. Ф. Церетели

19

Сколь позднее, чем царь Инах,
Кодр без страха принял ради отчизны смерть, Ты твердишь, про Эака род,
Как сражались в боях близ Илиона стен;

Сколько ж стоит кувшин вина
Лоз хиосских и кто воду согреет нам, Кто нам дом отведет, когда
Хлад пелигнов терпеть кончу я, – ты молчишь.

Дай же, мальчик, вина скорей
В честь полуночи, в честь новой луны, и дай В честь Мурены: мешать с водой
Можно девять, иль три киафа взяв вина.

Тот, кто любит нечетных Муз,
Тот – в восторге поэт – требует девять влить; Тронуть киафов больше трех,
Ссор боясь, не велят голые Грации,

Три, обнявшись всегда, сестры.
Рад безумствовать я: что ж берекинтских флейт Звуки медлят еще свистеть?
Что, молчанье храня, с лирой висит свирель?

Рук скупых не терплю ведь я:
Сыпь же розы щедрей! С завистью старый Лик Шум безумный услышит пусть,
Пусть строптивая с ним слышит соседка шум.

Вот уж взрослая, льнет к тебе
Рода, блещешь ты сам, Телеф, в кудрях густых, Ясный, словно звезда, – меня ж
Иссушает, томя, к милой Гликере страсть.
Пер. Н. С. Гинцбурга

20

Ты не видишь, Пирр, как тебе опасно
Трогать юных львят африканской львицы?
Вскоре ты сбежишь после жарких схваток,
Трус-похититель;

Вот, стремясь найти своего Неарха,
Юных круг прорвет лишь она, – и страшный
Бой решит тогда, за тобой, за ней ли
Будет добыча;

Ты спешишь достать из колчана стрелы,
Зубы та меж тем, угрожая, точит;
Сам судья борьбы наступил на пальму
Голой ногою;

Легкий ветр ему освежает плечи,
Кроют их кудрей надушенных волны -
Был таков Нирей, иль с дождливой Иды
На небо взятый.
Пер. Н. С. Гинцбурга

21

О ты, с кем вместе свет мы узрели, знай:
Судьбе ль укоры, шутки ли ты несешь,
Раздоры иль любви безумье, Легкий ли сон, – о скудель благая!

С какою целью ты ни хранила б сок
Массикский, – можно вскрыть тебя в добрый день.
Сойди ж – веленье то Корвина: Требует вин он, стоявших долго.

Речей Сократа мудрых напился он,
Но все ж не презрит, сколь ни суров, тебя:
И доблесть древнего Катона Часто, по слухам, вином калилась.

Ты легкой пыткой тем, кто угрюм всегда,
Язык развяжешь; трезвых людей печаль
И замыслы, что зреют втайне, Вскрыть ты умеешь с шутливым Вакхом;

Вернуть надежду мнительным можешь ты,
Внушить задор и сил бедняку придать:
Испив тебя, он не страшится Царских тиар и солдат оружья.

Пусть Вакх с Венерой благостной будут здесь,
И в хоре дружном Грации. Пусть тебя
При ярких лампах пьют до утра, Как побегут перед Фебом звезды.
Пер. Н. С. Гинцбурга

22

Страж окрестных гор и лесов, о Дева,
Ты, что, внемля зов троекратный юных
Жен-родильниц, их бережешь от смерти,
Ликом тройная!

Будет пусть твоей та сосна, что сенью
Дом венчает мой; да под ней тебя я
Кровью одарю кабана, что грозен
Сбоку ударом.
Пер. Г. Ф. Церетели

23

При новолуньи, если возденешь ты
Ладони к небу, честная Фидила,
И Ларов ублажишь плодами, Ладана дымом, свиньей-обжорой,

Не тронет Африк пышной лозы твоей
Дыханьем вредным, ржа смертоносная
Не обесплодит нив, и стада Вред не коснется поры осенней.

Тельцы, на жертву впредь обреченные,
Что ходят в дебрях снежного Алгида
Иль от албанских трав тучнеют, Кровью пусть красят жрецов секиры.

Тебе не надо крошек-богов смягчать
Овец двухлетних жертвой обильною,
Тебе, что розмарина веткой Их украшаешь и ломким миртом.

Когда коснется длань равнодушная
Плиты алтарной, Ларов разгневанных
Богатство жертв смягчит не лучше Полбы святой и трескучей соли.
Пер. Г. Ф. Церетели

24

Хоть казною своей затмишь
Ты Аравию всю с Индией пышною, Хоть займешь ты строеньями
Сушу всю и для всех море открытое,

Но едва Неминуемость
В крышу дома вобьет гвозди железные, Не уйдешь ты от ужаса,
И главы из петли смертной не вызволишь.

Лучше жить, как равнинный скиф,
Чья повозка жилье тащит подвижное, Или как непреклонный гет,
Где межою поля не разделенные

Хлеб родят на потребу всем;
Где не больше, чем год, заняты пашнею, А затем утомленного
Заменяет другой, с долею равною;

Там безвредная мачеха
Не изводит сирот – пасынков, падчериц; Жен-приданниц там гнета нет,
И не клонит жена слух к полюбовнику;

Там приданым для девушки
Служит доблесть отцов и целомудрие, Что бежит от разлучника,
И грешить там нельзя: смерть за неверность ждет!

О, кто хочет безбожную
Брань и ярость пресечь междоусобицы, Если он домогается,
Чтоб "Отец городов" было под статуей,

Пусть он сдержит распущенность,
И он будет почтен: только... потомками: Мы завистливы, – доблесть нам
Ненавистна, но лишь скрылась, скорбим по ней!

Для чего втуне сетовать,
Коль проступок мечом не отсекается? Что без нравов, без дедовских,
Значит тщетный закон, если ни дальние

Страны, зноем палимые,
Ни конечный предел Севера хладного, Ни края, снегов крытые,
Не пугают купца? Если справляется

С грозным морем моряк лихой?
Это – бедность, презрев трудный путь доблести, Все свершать, все сносить велит, -
Бедность, что за позор всеми считается.

Не снести ль в Капитолий нам,
Клик внимая толпы нам рукоплещущей, Иль спустить в море ближнее
Жемчуг, камни и все злато бесплодное,

Зла источник великого,
Если только в грехах вправду мы каемся? Надо страсть эту низкую
С корнем вырвать давно, и на суровый лад

Молодежь, слишком нежную,
Воспитать... На коня вряд ли сумеет сеть Знатный отрок, охотою
Тяготится, зато с большею ловкостью

Обруч гнать тебе греческий
Будет он иль играть в кости запретные. Вероломный отец, меж тем,
Надувает друзей или товарищей,

Чтоб для сына негодного
Больше денег собрать. Деньги бесчестные Что ни день, то растут, и все ж
Недохват есть всегда у ненасытного!
Пер. Г. Ф. Церетели

25

Вакх, я полон тобой! Куда
Увлекаешь меня? Я возрожденный мчусь В лес иль в грот? Где пещера та,
Что услышит, как я Цезаря славного

Блеск извечный стихом своим
Воздымаю к звездам, к трону Юпитера? Небывалое буду петь
И доселе никем в мире не петое!

Как Вакханка, восстав от сна,
Видя Герб пред собой, снежную Фракию И Родоп, что лишь варварской
Попираем стопой, диву дивуется,

Так, с пути своего сойдя,
Я на берег дивлюсь и на пустынный лес. Вождь Наяд и Менад, легко
Дуб высокий рукой в миг исторгающих,

Петь ничтожное, дольнее
Больше я не могу! Сладко и боязно, О Леней, за тобой идти,
За тобою, лозой лоб свой венчающим.
Пер. Г. Ф. Церетели

26

Девицам долго знал я, чем нравиться,
И долго службу нес не без славы я, -
Теперь оружие и лиру После побед их стена та примет.

Что охраняет образ Венеры нам.
Сюда, сюда вы яркие факелы
Несите и воротам крепким, Грозные ломы, а также луки.

О золотого Кипра владычица
И Мемфа, снега вечно лишенного,
Царица вышняя! Бичом ты Раз хоть коснись непокорной Хлои!
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

27

Пусть злочестных в путь поведут приметы
Злые: крики сов или сук брюхатых,
Пусть на них лиса, что щенилась, мчится,
Или волчица;

Пусть змея им путь пресечет начатый
Сбоку, как стрела, устремясь, коней им
Вдруг спугнет. А я, за кого тревожусь,
Буду молиться;

Ворон пусть, вещун, от восхода солнца
С криком к ней летит перед тем, как птица,
Вестница дождей, возвратится к лону
Вод неподвижных.

Счастливо живи, Галатея, всюду,
Где тебе милей; и меня ты помни.
Пусть тебе в пути не грозит ворона,
Дятел зловещий.

Все ж смотри: спешит Орион, спускаясь
С бурей, – знаю я, чего стоит темный
Адрия залив, как Иапиг ясный
Вред причиняет.

Жены пусть врагов и их дети взрывы
Ярости слепой испытают Австра,
Ропот черных волн и удары бури
В берег дрожащий.

Смело так быку-хитрецу доверив
Белое, как снег, свое тело, в страхе
Море вдруг узрев и зверей, – Европа
Вся побледнела.

Лишь вчера цветы на лугу сбирала,
Сплесть спеша венок, по обету, Нимфам, –
Ныне зрит вокруг в полусвете ночи
Звезды и волны.

Лишь ступив ногой на стоградный остров
Крит, она рекла: "О отец! Мне стало
Чуждо слово "дочь" – мою честь сгубило
Страсти безумье.

Где была? Куда я пришла? Ведь мало
Деве, павшей, раз умереть... Проступок
Гнусный, слезы – явь то иль мной, невинной,
Призрак бесплотный

Зло играл: за дверь из слоновой кости
Вырвясь, сон навел. Разве лучше было
Морем долго плыть, чем в зеленом поле
Рвать мне цветочки?

Будь сейчас он здесь, этот бык проклятый,
Я б его мечом изрубила в гневе,
Я б ему рога обломала, был хоть
Мил так недавно.

Стыд забыв, ушла от родных Пенатов;
Стад забыв, я в Орк не спешу. О, если
Внемлет бог какой, – среди львов я голой
Пусть бы блуждала.

Раньше, чем со щек худоба лихая
Сгонит красоту и добычи нежной
Выпьет соки все, – я прекрасной жажду
Тигров насытить.

Вот отец корит, хоть далек он: "Что ж ты
Медлишь смерть избрать себе? Видишь – ясень?
Можешь ты на нем удавиться, – благо
Пояс с тобою.

Если же в скалах, на утесах острых
Смерть тебя прельстит, то свирепой буре
Вверь себя. Иль ты предпочтешь – царевна -
Долю наложниц?

Шерсти прясть урок для хозяйки, грубой
Варвара жены?.." Между тем Венера
Внемлет ей, смеясь вероломно с сыном -
Лук он ослабил.

Всласть натешась, ей говорит: "Сдержи ты
Гневный пыл и ссор избегай горячих -
Даст тебе рога ненавистный бык твой,
Даст изломать их.

Ты не знаешь: бог необорный – муж твой,
Сам Юпитер. Брось же роптать, великий
Жребий несть учись: ты ведь части света
Имя даруешь".
Пер. Н. С. Гинцбурга

28

Что другое в Нептунов день
Делать мне? Ты достань, Лида, проворнее Из подвала цекубское,
И конец положи думе назойливой.

Видишь: полдень склоняется,
Ты же, словно и впрямь день окрыленный спит, Медлишь вынуть из погреба
В нем застрявший кувшин времени Бибула.

В сменной песне Нептуна я
Воспою, Нереид кудри зеленые. Ты на лире изогнутой
Про Латону споешь, про Стреловержицу;

Под конец мы восславим ту,
Что над Книдом царит и над Цикладами, И на Паф с лебедей глядит, -
По заслугам и Ночь будет восславлена.
Пер. Г. Ф. Церетели

29

Царей тирренских отпрыск! Тебе давно
Храню, не тронув, с легким вином кувшин
И роз цветы; и из орехов Масло тебе, Меценат, на кудри

Уже отжато: вырвись из уз своих -
Не век же Тибур будешь ты зреть сырой,
Над полем Эфулы покатым Зреть Телегона-злодея горы.

Покинь же роскошь ты ненавистную,
Чертог, достигший выси далеких туч;
В богатом Риме брось дивиться Грохоту, дыму и пышным зданьям;

Богатым радость – жизни уклад сменять;
Под кровлей низкой скромный для них обед
Без багреца, без балдахина Часто морщины со лба сгонял им.

Уж Андромеды светлый отец Кефей
Огнем блистает: Малый бушует Пес
И Льва безумного созвездье; Знойные дни возвращает Солнце.

С бредущим вяло стадом уж в тень спеша,
Пастух усталый ищет ручей в кустах
Косматого Сильвана; смолкнул Брег, ветерок перелетный замер.

Тебя заботит, лучше какой уклад
Для граждан: ты ведь полон тревог за Рим;
Готовят что нам серы, бактры, Киру покорные встарь, и скифы.

Но мудро боги скрыли от нас исход
Времен грядущих мраком густым: для них
Смешно, коль то, что не дано им, Смертных тревожит. Что есть, спокойно

Наладить надо; прочее мчится все,
Подобно Тибру: в русле сейчас своем
В Этрусское он море льется Мирно, – а завтра, подъявши камни,

Деревья с корнем вырвав, дома и скот -
Все вместе катит: шум оглашает вкруг
Леса соседние и горы; Дразнит и тихие реки дикий

Разлив. Проводит весело жизнь свою
Как хочет тот, кто может сказать: сей день
Я прожил, завтра – черной тучей Пусть занимает Юпитер небо

Иль ясным солнцем, – все же не властен он,
Что раз свершилось, то повернуть назад;
Что время быстрое умчало, То отменить иль не бывшим сделать.

Фортуна рада злую игру играть,
С упорством диким тешить жестокий нрав:
То мне даруя благосклонно Почести шаткие, то – другому.

Ее хвалю я, если со мной; когда ж
Летит к другому, то, возвратив дары
И в добродетель облачившись, Бедности рад я и бесприданной.

Ведь мне не нужно, если корабль трещит
От южной бури, жалкие слать мольбы
Богам, давать обеты, лишь бы Жадному морю богатств не придал

Из Тира, с Кипра ценных товаров груз.
Нет! я отважно, в челн двухвесельный сев,
Доверясь Близнецам и ветру, В бурю помчусь по волнам эгейским.
Пер. Н. С. Гинцбурга

30

Создан памятник мной. Он вековечнее
Меди, и пирамид выше он царственных.
Не разрушит его дождь разъедающий,
Ни жестокий Борей, ни бесконечная

Цепь грядущих годов, в даль убегающих.
Нет, не весь я умру! Лучшая часть моя
Избежит похорон: буду я славиться
До тех пор, пока жрец с девой безмолвною

Всходит по ступеням в храм Капитолия.
Будет ведомо всем, что возвеличился
Сын страны, где шумит Ауфид стремительный,
Где безводный удел Давна – Апулия,

Эолийский напев в песнь италийскую
Перелив. Возгордись этою памятной
Ты заслугой моей и, благосклонная
Мельпомена, увей лавром чело мое!
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

КНИГА ЧЕТВЕРТАЯ

1

Ты, Венера, через долгий срок
Вновь войну начала? Сжалься, прошу, прошу! Я не тот, что под игом был
У Цинары моей кроткой! Ты сладостных

Купидонов мать грозная,
Перестань гнуть меня, ныне бесстрастного, Десять лустр пережившего,
Властью нежной! На зов юношей трепетный

Снизойди, – к Павлу Максиму
На крылах лебедей, пурпуром блещущих, Ты взнесись с шумной свитою,
Если хочешь зажечь сердце достойное.

Знатен он и собой красив,
И готов постоять за обездоленных. Всем искусствам обученный,
Далеко пронесет он твой победный стяг.

И когда над соперником
Верх возьмет, превзойдя щедрого щедростью. У Албанского озера,
Под кедровым шатром, образ твой мраморный

Он воздвигнет, – ты будешь там
Дым курений вдыхать и веселить свой слух Лирой и берекинтскою
Флейтой, к ним примешав звуки свирельные.

Дважды в день пред тобою там
В пляске будут ходить отроки с девами, И во славу твою трикрат
Бить о землю стопой, бить, точно Салии.

Мне же девы и отроки
Чужды; больше надежд нет на взаимную Силу страсти; пиры претят;
И чела не хочу я обвивать венком.

Но увы! почему слеза
По щеке, Лигурин, крадется робкая? Почему среди слов язык
Так позорно молчит, он, что молчанью враг?

В грезах сонных тебя порой
Я в объятьях держу, или по Марсову Полю вслед за тобой несусь,
Иль плыву по волнам, ты ж отлетаешь прочь!
Пер. Н. С. Гинцбурга

2

Тот, держась на крыльях, скрепленных воском,
Морю имя дать обречен, как Икар,
Кто, о Юл, в стихах состязаться – дерзкий -
С Пиндаром тщится.

Как с горы поток, напоенный ливнем
Сверх своих брегов, устремляет воды,
Рвется так, кипит глубиной безмерной
Пиндара слово.

Стоит он всегда Аполлона лавров:
Новые ль слова в дифирамбах смело
Катит, мчится ль вдруг, отрешив законы,
Вольным размером;

Славит ли богов иль царей, героев,
Тех, что смерть несли поделом кентаврам,
Смерть Химере, всех приводившей в трепет
Огненной пастью;

Иль поет коня и борца, который
С игр элидских в дом возвратился в славе,
Песнью, в честь его, одарив, что сотни
Статуй ценнее;

С скорбною ль женой об утрате мужа
Плачет, ей до звезд его силу славит,
Нрав златой и доблесть, из тьмы забвенья
Вырвав у Смерти.

Полным ветром мчится диркейский лебедь
Всякий раз, как ввысь к облакам далеким
Держит путь он, я же пчеле подобен
Склонов Матина:

Как она, с трудом величайшим, сладкий
Мед с цветов берет ароматных, так же
Понемногу я среди рощ прибрежных
Песни слагаю.

Лучше ты, поэт, полнозвучным плектром
Нам споешь о том, как, украшен лавром,
Цезарь будет влечь через Холм священный
Диких сигамбров.

Выше, лучше здесь никого не дали
Боги нам и рок, не дадут и впредь нам,
Пусть хотя б назад времена вернулись
Века златого.

Будешь петь ты радость народа, игры,
Дни, когда от тяжб отрешится форум,
Если бог к мольбам снизойдет, чтоб храбрый
Август вернулся.

Вот тогда и я подпевать уж буду, -
Если стоит речь мою слушать, – счастлив
Тем, что Цезарь к нам возвращен: "О славься,
Красное солнце!"

Шествию его "о Триумф!" не раз мы
Возгласим тогда – "о Триумф!" Ликуя,
Государством всем благосклонным вышним
Ладан воскурим.

Твой обет – быков и коров по десять,
Мой обет – один лишь теленок; ныне,
Мать покинув, он на лугу цветущем
В возраст приходит,

И рога его подражают рожкам
В третий день луны молодой; примета
Есть на лбу – бела, как полоска снега, -
Сам же он рыжий.
Пер. Н. С. Гинцбурга

3

Тот, кого, Мельпомена, ты
При рожденьи хоть раз взглядом приветила, Не прославится в Истмиях
Знаменитым бойцом, и победителем

Не помчится на греческой
Колеснице. Его ратные подвиги Не введут триумфатором
В Капитолий за то, что он надменные

Смел угрозы царей во прах.
Нет! Но воды, Тибур плодотворящие, И дубравы тенистые
В эолийских стихах славу родят ему.

В Риме, городе царственном,
Молодежью включен быть удостоен я В круг поэтов излюбленных,
И меня уж язвит меньше зуб Зависти.

О, на лире божественной
Звуки славные струн дивно родящая, Муза, песнь лебединую
Рыбам властная дать, если восхочешь ты!

Это твой только дар благой -
Что прохожим знаком я становлюсь теперь, Как хозяин родимых струн, -
Что живу и любим, если любим я стал.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

4

Орлу царем быть птиц поручил Отец;
Царю богов он молниеносцем был;
При похищеньи Ганимеда Верность его испытал Юпитер.

Птенца когда-то пылкость – отцовский дар -
Его толкнула вон из гнезд? лететь,
Труда незнавшим; ветер вешний Робкого новым движеньям в небе

Учил, согнавши тучи. Затем его
К земле, к овчарням пылкий порыв увлек;
А ныне жажда пищи, брани Гонит его на борьбу с драконом.

В лугу отрадном, тешась травой, коза
Вдруг видит львенка (в пору, как прогнан он
От груди матери) и чует - Сгубят ее молодые зубы...

Такой же страх винделикам Друз внушил,
Когда в Ретийских Альпах он вел войну.
Откуда взяли те обычай Всюду, как встарь амазонки, острый

Носить топорик в правой руке, – искать
Я бросил: право, все не дано нам знать.
Орды, победные доселе, Все перед юношей мудрым пали,

Поняв, какая сила талант и ум,
Когда воспитан в доме, что люб богам,
И что отеческой заботой Август для юных Неронов сделал.

Рождают храбрых храбрые; лишь отцов
Наследье – доблесть коней младых, быков;
Орлы жестокие не могут Мирных на свет произвесть голубок.

Расти ученье силы врожденный дар,
Уход разумный доблесть в груди крепит;
Когда же нравственность слабеет, Все благородное грех позорит.

Обязан чем ты роду Неронов, Рим,
Тому свидетель берег Метавра, там
Разбит был Газдрубал в тот чудный День, что рассеявши мрак, впервые

Победы сладкой Лацию радость дал,
С тех пор как, словно пламя в сухом бору,
Иль Евр над морем Сицилийским, Мчался верхом Ганнибал чрез грады.

В счастливых войнах римский народ тогда
Расти уж стал, и в храмах, безбожно так
Рукой пунийца разоренных, Вновь водворились благие боги.

Коварный молвил враг Ганнибал тогда:
"Волков добыча хищных – олени мы
Идем на тех, кого избегнуть Было бы высшим триумфом нашим.

Народ сей после Трои сожженья смог,
В волнах этрусских долго блуждав, донесть
Отважно до брегов авзонских Отчих богов и детей, и старцев.

Как дуб секирой срезан, сильней растет
В густых дубравах Алгида, так и он
Средь тяжких битв и поражений Дух укрепляет самим железом.

Росла не пуще Гидра, когда Геракл,
Томясь бесчестьем, головы ей рубил;
Не знали Фивы Эхиона Чудищ грозней, иль народ Колхиды.

Утопишь глубже – выникнет краше он;
Поборешь – свергнет вдруг победителя
С великой славой и вступает В битвы, что после восхвалят жены.

Гонцов мне гордых слать в Карфаген уже
Нельзя отныне: пали надежды все
С тех пор, как Газдрубал сражен был, - Имени нашего счастья пало.

Все могут сделать Клавдия войск полки:
Их жизнь Юпитер сам, благосклонный к ним,
Хранит; их мудрые расчеты В брани опаснейший миг спасают".
Пер. Н. С. Гинцбурга

5

Сын блаженных богов, рода ты римского
Охранитель благой, мы заждались тебя!
Ты пред сонмом отцов нам обещал возврат
Скорый, – о, воротись скорей!

Вождь наш добрый, верни свет своей родине!
Лишь блеснет, как весна, лик лучезарный твой
Пред народом, для нас дни веселей пойдут,
Солнце ярче светить начнет.

Как по сыну скорбит мать, если злобный Нот
По карпатским волнам плыть не дает ему,
Не давая узреть дома родимого
Больше года; как мать, молясь,

Иль обеты творя, или гадаючи,
Не отводит очей от берегов крутых,
Так, тоской исходя, родина верная
Все томится по Цезарю.

Безопасно бредет ныне по пашне вол;
Сев Церера хранит и Изобилие;
Корабли по морям смело проносятся;
Ни пятна нет на честности;

Не бесчестит семьи любодеяние;
Добрый нрав и закон – цепь для распутников;
Матери родовым сходством детей горды;
За виной кара следует.

Кто боится парфян, кто скифа дерзкого?
Кто германской страны, диким отродием
Столь чреватой? На то Цезарь наш здравствует!
Кто войны с злой Иберией?

На холмах у себя день свой проводит всяк,
Сочетая с лозой дерево вдовое,
И, домой воротясь, пьет, на пиру к тебе,
Словно к богу, взываючи.

Он, с мольбою к тебе и с возлиянием
Обращаясь, твое чтит имя божие,
Приобщая его к Ларам, – так в Греции
Чтят Геракла и Кастора.

"О, продли, добрый вождь, ты для Гесперии
Счастья дни!" – по утрам так мы и трезвые
Молим, молим мы так и за вином, когда
Солнце к морю склоняется.
Пер. Г. Ф. Церетели

6

Бог, чью месть за дерзкий язык изведал
Род Ниобы весь, похититель Титий,
И Ахилл, едва не вошедший в Трою
Победоносно.

Воин всех сильней, но тебе не равный,
Хоть родился он от Фетиды-нимфы;
Хоть копьем своим приводил он в трепет
Башни дарданцев.

Словно гордый кедр, что секирой срублен,
Словно Евром вдруг кипарис сраженный,
Рухнул наземь он и главой уткнулся
В прах илионский.

Он в обман не ввел бы – в коне сокрытый,
В том, что ложно был посвящен Минерве -
Тевкров, как на грех, пировавших, двор весь
В радостной пляске;

Нет, он въявь гроза для плененных – ужас! -
Ввергнул бы в огонь и детей, не знавших
Речи; даже тех – о позор! – что скрыты
В матери чреве.

К счастью, Феб, твой глас и благой Венеры
Вняв, отец богов снизошел к Энею:
Стены дал ему возвести для града
С лучшей судьбою.

Мастер лиры, ты, обучивший Музу,
В Ксанфа ты струях омываешь кудри;
Будь защитой, Феб, Агиэй безусый,
Давна Камене!

Феб внушил мне дар вдохновенья, песни
Петь и имя мне даровал поэта.
Лучшие из дев и отцов славнейших
Отроки! Вас ведь

Всех берет под кров свой Диана-дева,
Чьи и рысь и лань поражают стрелы...
Вы блюдите такт, по ударам пальца,
Песни лесбийской.

Чинно пойте песнь вы Латоны сыну,
Пойте той, что свет возвращает ночью,
Рост дает плодам и движеньем быстрым
Месяцев правит.

Дева! Став женой, "Вознесла я" – скажешь
"Гимн богам во дни торжества, что Риму
Век протекший дал, а поэт Гораций
Дал мне размеры".
Пер. Н. С. Гинцбурга

7

Снег последний сошел, зеленеют луга муравою,
Кудрями кроется лес; В новом наряде земля, и стало не тесно уж рекам
Воды струить в берегах;

Грация с сестрами вновь среди Нимф уж дерзает, нагая,
Легкий водить хоровод. Ты же бессмертья не жди, – это год прожитой нам вещает
Так же, как солнца закат.

Холод Зефиром сменен; весна поглощается летом,
С тем, чтоб и лето прошло; И уже сыплет дары плодоносная осень, чтоб вскоре
Стала недвижно зима.

Месяца в небе ущерб возмещается быстро луною;
Мы же, когда низойдем В вечный приют, где Эней, где Тулл велелепный и Марций, -
Будем лишь тени и прах.

Знает ли кто, подарят ли нам боги хоть день на придачу
К жизни, уже прожитой? Пусть же минует все то рук наследника жадных, чем можешь
Жизнь ты свою усладить!

Стоит тебе умереть, лишь Минос приговор в преисподней
Свой над тобой изречет, - Ни красноречье тебя, ни твое благочестье, ни знатность
К жизни, Торкват, не вернут.

Даже Дианой не мог Гипполит целомудренный к жизни
Взят быть из царства теней. И не способен Тезей сокрушить цепи Леты, в которых
Страждет давно Пирифой.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

8

Я б друзьям подарил с полной охотою
Чаши, мой Цензорин, медь, им желанную,
И треножники всем – греков почетные
Роздал я бы дары, не позабыв тебя,
Если б был я богат теми издельями,
Что Паррасий создал или создал Скопас, -
Этот в мраморе, тот краской текучею
Мастер изображать бога иль смертного.
Но нет средств у меня, и не нуждается
В дивах этих твой ум и обеспеченность.
В песне радость твоя, – песню ж могу я дать
И, даря, оценить всю ее стоимость...
Знаки, что на камнях врезаны волею
Граждан, дабы вернуть рати водителю
Жизнь по смерти и дух; бегство поспешное
Ганнибала; гроза, вспять обращенная
На него же; пожар града безбожного,
Карфагена, – вождя, имя кому дала
Покоренная им силою Африка,
Не прославят звончей песни калабрских Муз.
И, коль свиток хранить будет молчание,
За деянья свои ты не получишь мзды.
Чем бы стал славный сын Марса и Илии,
Если б зависть, сокрыв, подвиги Ромула
Обошла? А Эак? Милость, талант и глас
Всемогущих певцов перенесли его
В край блаженных, из вод выхватив Стиксовых,
Муза смерти не даст славы достойному:
К небу Муза ведет! И неустанного
Геркулеса на пир вводит к Юпитеру;
Тиндаридов звезда чуть не со дна морей
Извлекает корабль, бурей расшатанный,
И, лозою увит, Либер желаниям
Задушевным людей добрый исход дает.
Пер. Г. Ф. Церетели

9

Поверь, погибнуть рок не судил словам,
Что я, рожденный там, где шумит Ауфид,
С досель неведомым искусством Складывал в песни под звуки лиры.

Хотя Гомер и в первом ряду стоит,
Но все ж поэты: Пиндар, гроза-Алкей,
Степенный Стесихор, Кеосец Скорбный, – еще не забыты славой.

Не стерло время песен, что пел, шутя,
Анакреонт, и дышит еще любовь,
И живы, вверенные струнам, Пылкие песни Лесбийской девы.

Прельстясь кудрями пышными иль одежд
Златою тканью, роскошью царской, слуг
Числом, – из женщин не одна ведь Страстью любовной зажглась Елена.

И Тевкр не первый стрелы умел пускать
Из луков критских; Троя была не раз
В осаде; не один сражались Идоменей и Сфенел – герои.

В боях, достойных пения Муз; приял
Свирепый Гектор и Деифоб лихой
Не первым тяжкие удары - Кару за юношей, жен стыдливых

Немало храбрых до Агамемнона
На свете жило, вечный, однако, мрак
Гнетет их всех, без слез, в забвеньи: Вещего не дал им рок поэта.

Талант безвестный близок к бездарности,
Зарытой в землю. Лоллий! Мои стихи
Тебя без славы не оставят; Подвигов столько твоих не дам я

Пожрать забвенью жадному без борьбы.
Тебе природой ум дальновидный дан,
Душою прям и тверд всегда ты В благоприятных делах и трудных;

Каратель строгий жадных обманщиков -
Чуждался денег, всем столь желанных, ты;
Был консулом не год один лишь; Добрый надежный судья, всегда ты

Превыше личной выгоды ставил честь,
Людей преступных прочь отметал дары
С презрением, и правосудья Меч проносил сквозь толпу густую.

Не тот счастливым вправе назваться, кто
Владеет многим: имя счастливца тот
Носить достойней, кто умеет Вышних даяньях вкушать разумно,

Привык суровой бедности гнет терпеть,
Боится пуще смерти постыдных дел,
Но за друзей и за отчизну Смерти навстречу пойдет без страха.
Пер. Н. С. Гинцбурга

10

Неприступный пока, мой Лигурин, щедро Венерою
Одаренный, когда первый пушок спесь пособьет твою,
И обрежут руно пышных кудрей, что по плечам бегут,
И ланиты, чей цвет розы нежней, грубой покроются

Бородою, тогда ты, Лигурин, в зеркало глянувши,
И не раз и не два скажешь с тоской, видя, что стал другим:
"Ах, зачем не имел, отроком быв, чувств я теперешних?
Не вернется, увы, свежесть ланит следом за чувствами!"
Пер. Г. Ф. Церетели

11

Бочка есть с вином у меня албанским, -
Девять лет ему; есть в саду, Филлида,
Сельдерей, венки чтобы вить; найдется
Плющ в изобилье, -

Он идет к твоим заплетенным косам!
Дом манит к себе, серебром смеется,
И алтарь, увитый вербеной, жаждет
Крови ягненка.

Все в руках кипит, и мелькают быстро
Там и сям, спеша, все служанки, слуги,
И огонь горит, и клубятся тучи
Черного дыма.

Но чтоб знала ты, на какую радость
Ты звана, скажу: мы справляем Иды, -
Тот апреля день, что Венерин месяц
Надвое делит.

Этот день – святей и дороже мне он,
Чем рожденья день, – Меценат желанный
От него ведет счет годам, что быстро
Все прибывают.

К Телефу ты льнешь всей душой, но Телеф,
Верь, не для тебя: он богатой девой
Занят и у ней, у резвушки милой,
Ныне в плену он.

Нас от жадных грез Фаэтон спаленный
Должен уберечь – он урок дал жуткий -
И Пегас, нести не хотев земного
Беллерофонта.

Дерево ты гни по себе, Филлида,
И, за грех сочтя о неровне грезить,
Не стремись к нему, а скорее эту
Выучи песню

И пропой ее голоском мне милым,
Страстью я к тебе увлечен последней,
Больше не влюблюсь ни в кого! – рассеет
Песня заботу.
Пер. Г. Ф. Церетели

12

Вот уж, спутник весны, веет фракийский ветр,
Гонит вдаль паруса, моря лаская гладь;
Льда уж нет на лугах; воды бесшумно мчат
Реки, талых снегов полны.

Вьет касатка гнездо; стонет она, скорбит;
Сердце бедной томит Итиса смерть; укор
Вечно Кекропу шлет, – зло ей пришлось царю
Мстить за дикую страсть его.

Вот пасут пастухи жирных овец стада;
Лежа в мягкой траве, тешат свирелью слух
Богу Пану, кому по-сердцу скот хранить
В темных рощах Аркадских гор.

Будит жажду весна! Хочешь, Вергилий, пить
В Калах выжатый сок, Либера дар? Так знай:
Ты получишь вина, юношей знатных друг, -
Нарда только достань ты мне.

Нарда малый оникс выманит амфору,
Ту, что ныне лежит в складе Сульпиция.
Много новых надежд властно дарить вино,
Горечь тяжких забот смывать.

Жаждешь этих утех, так поспеши скорей
К нам с товаром своим: мысли такой я чужд -
Дать безмездно тебе мокнуть в моем вине,
Словно в пышном дому богач.

Право, медлить ты брось, всякий расчет забудь.
Помня мрачный костер, можно пока, дерзай
С трезвой мыслью мешать глупость на краткий срок:
Сладко мудрость забыть порой.
Пер. Н. С. Гинцбурга

13

Вняли, Лика, моим боги желаниям,
Вняли, Лика! И вот ты уже старишься,
Но все хочешь казаться Юной, – пляшешь, бесстыдница,

Пьешь и хочешь зазвать песнью дрожащею
Ты Эрота, а тот жертву ждет новую
На ланитах цветущей Хии, цитры владычицы.

Он, порхая, дубов дряхлых сторонится
И тебя потому он обегает, что
У тебя уж морщины, Зубы желты и снег в кудрях.

И ни косская ткань полупрозрачная,
Ни камней дорогих блеск не вернут тебе
Тех времен улетевших, След которых лишь в записях.

Где же прелесть, увы, где же румянец твой.
Где движений краса? Облик где той-то, – той,
Что любовью дышала, Сердце тайно в полон брала,

Состязаясь красой с юной Цинарою?
Но Цинаре судьба краткий лишь век дала,
Собираясь, вороне Старой возрастом равную,

Лику долго хранить, чтоб этим зрелищем
Любоваться могли пылкие юноши,
Не без громкого смеха Пред обугленным факелом.
Пер. А. П. Семенова-Тян-Шанского

14

Каким путем бы римский сенат, народ
Увековечить подвиги мог твои,
О Август, честь воздать заслугам, Выбив на камне, вписав их в фасты?

Во всей вселенной, солнце какой бы край
Ни озаряло, ты – величайший вождь!
Винделики, кому латинян Чужды законы, еще недавно

Твою узнали мощь на войне: народ
Генавнов дикий бревнов проворных Друз
Прогнал, двойное пораженье Им нанеся и низвергнув башни,

Что враг в Альпийских грозных горах возвел.
А вскоре старший в доме Неронов дал
Жестокий бой свирепым ретам, Волей богов обратил их в бегство.

В пылу сраженья стоило зреть его,
Как он без счета груди врагов дробил,
Что обрекли себя на гибель. Словно бурливые воды ветер

Волнует южный, в пору, когда Плеяд
Созвездье тучи режет, полки врагов
Без устали теснил Тиберий, В самую сечу с конем врываясь.

Как Ауфид бурный – туроподобный – вдруг
Чрез царство Давна волны свирепо мчит,
Полям и нивам апулийца В гневе грозя наводненьем страшным,

Громил так Клавдий, ринувшись в смертный бой.
Одетых в латы варваров без потерь;
Кося и задних и передних, Трупами землю устлал победно.

Ты войско, мудрость, милость богов ему
Сумел доставить. С той ведь поры, как порт
Тебе с мольбой Александрия Вместе с дворцом, уж пустым, открыла,

Спустя пятнадцать лет тебе вновь дала
Фортуны милость добрый исход войны,
К деяньям, прежде совершенным. Лавры прибавив и блеск желанный.

Узды не знавший прежде кантабр и перс,
Кочевник скиф и индус – дивятся все
Тебе, Италии и Рима Здесь на земле, покровитель мощный!

Дивится Нил, что место рожденья вод
Таит, и Истр, и быстро текущий Тигр,
И Океан, чудовищ полный, Ревом глушащий британцев дальних.

Тебе покорны: галлы, которым чужд
Пред смертью трепет; дикой земли сыны -
Испанцы; и тебя сигамбры Чтят, кровожадные, сдав оружье.
Пер. Н. С. Гинцбурга

15

Хотел я грады петь полоненные
И войны, но по лире ударил Феб,
Чтоб не дерзнул я слабый парус Вверить простору зыбей тирренских.

Твой век, о Цезарь, нивам обилье дал;
Он возвратил Юпитеру нашему,
Сорвав со стен кичливых парфов, Наши значки; он замкнул святыню

Квирина, без войны опустевшую;
Узду накинул на своеволие,
Губившее правопорядок; И, обуздавши преступность, к жизни

Воззвал былую доблесть, простершую
Латинян имя, мощь италийскую
И власть и славу, от заката Солнца в Гесперии до восхода.

Хранит нас Цезарь, и ни насилие
Мир не нарушит, ни межусобица,
Ни гнев, что меч кует и часто Город на город враждой подъемлет.

Закон покорно вытерпит Юлия,
Кто воду пьет Дуная глубокого,
И сер, и гет, и перс лукавый, Или же тот, кто близ Дона вырос.

А мы и в будний день и в день праздничный
Среди даров веселого Либера,
С детьми и с женами своими Перед богами свершив моленье,

Петь будем по заветам по дедовским
Под звуки флейт про славных воителей,
Про Трою нашу, про Анхиза И про потомка благой Венеры.
Пер. Г. Ф. Церетели